Био је потомак краља Соломона и краљице од Сабе. Његов царски гепард чувао је Јованку Броз и Ренату Улмански. У исти глас певали су му Мат Колинс и Карло Метикош, док му је Мирко Срдић познатији као Елвис Џи Куртовић посветио песму…
Обукао сам бијелу капицу
и црвени шал
учитељ је рекао
долази нам цар
Пуно људи чекало је
госта из даљина
чаршијом да прође
црна лимузина…
Цар Царева, Господар Господара, Освајачки Лав Јудејског Племена, Изабраник Божји Хајле Саласије – постао је први почасни грађанин Београда. Етиопски цар био је и први афрички лидер који је 1954. године, после сукоба са СССР-ом, посетио СФР Југославију. Тада је Хајле (Моћ) Селасије (Свете Тројице) посетио Институт за нуклеарне науке “Винча”. Како поздравити цара у земљи комунизма, него са: “Добро дошли, Друже Царе” – што је код самих домаћина изазвало највише (о)смеха.
Скоро три деценије пре калифорнијске Силиконске долине професор Павле Савић основао је Научни центар у Винчи. Од 1948. године село поред Београда постало је епицентар научних истраживања и многоструких изазова у физици, хемији и биологији. Институт су редовно посећивали научници, нобеловци, крунисане и некрунисане главе.
Цар у Винчи, сат за Кркобабића
Међу њима и они са (не)скривеним атомским амбицијама. Од Селасија, Сукарна до највиших представника Ирана, Авганистана и потоњих нуклеарних сила Индије и Пакистана. Проф. др Владимир Ајдачић, нуклеарни физичар са вишедеценијским искуством рада у Винчи и иностранству уверавао ме је да је Винча била далеко од те врсте атомског решења и било какве производње. Јован Кркобабић, који је радни век започео у Винчи, тврдио је супротно. Академик Павле Савић, по Кркобабићу, напустио је Институт који је основао, управо зато што је Атомски програм стопиран.
Још пре посете Винчи колала је прича да је иза Хајла Селасија иде ордонанс и свакоме коме је цар пружио руку даје златник. Када је та прича дошла до Павла Савића, који је на све начине покушавао да избегне протокол, црна одела, фракове… рекао је да га то уопште не чуди. “Личимо на келнере који треба да добију бакшиш” рекао је Савић.
Јован Кркобабић, потоњи оснивач првог приватног пензионог фонда иза гвоздене завесе, руковао се у Винчи са Хајлом Селасијем. Да ли је добио златник?
– Нисам. Златник нисам добио. Али, добио сам златни сат. Уочио је моју неверицу. – Био сам тада испред Радничког савета и тако сам добио сат, као и директор Института Павле Савић. Па где је сат – питао сам. Код Хан Пијеска. ?
– Било је то неколико година касније. “Волга” коју сам возио, на путу до мора, почела је да се гуши. Био сам негде код Хан Пијеска. Морао сам да станем, подигнем хаубу… И данас када нешто радим сат увек скидам са руке. Спустио сам га поред акумулатора. Како је већ пала ноћ преспавао сам поред кола и с јутром кренуо даље. После неког времена погледах на руку да видим колико је сати. Нема сата. Схватио сам одмах да је златни сат Хајла Селасија остао негде на путу од Хан Пијеска. Никада га нисам пронашао. Верујем да га је бар неко пронашао и да га данас неко носи – испричао ми је Јован Кркобабић.
Откуд Немечек у Етиопији
Био је то диван човјек/омиљеног лика /мудар као Ганди /и лијеп као слика – певао је Хајлу Селасију са трећег албума Чудесни свет приватлука (1988) Елвис Џи Куртовић. У музичку етиопску везу скоро две деценије раније уплело се још једно познато музичко презиме: Немечек. Они са нешто старијом крштеницом сетиће се Роберта Немечека, бас гитаре и вокала Поп машине потом и Рок машине, док га млађи памте као једног од најбољих уредника филмских програма у електронским медијима.
Прадеда Роберта Немечека долази у Београд, из Чешке, на позив краља Милана Обреновића како би помогао оснивање краљевског оркестра. Робертов деда био је оснивач Музичке академије и Београдске филхармоније. Како су на домаћем терену основали све што је могло да се оснује и ондашња Југославија постала “тесна” кренули су и на друге адресе. Прва виолина Хајла Селасија био је отац Роберта Немечека.
– Тачно, мој отац је добио позив из Етиопије. Отишао је тамо као концерт-мајстор да би формирао Краљевску филхармонију. То је и учинио. Ја тамо никада нисам био – рекао ми је Роберт Немечек.
Јованка Броз, Рената Улмански и гепард
У Адис Абеби Јованка Броз и позната глумица Рената Улмански добиле су посебно обезбеђење: гепарда. На, до данас, непубликованој фотографији испред југословенске резиденције, поред Јованке Броз и Ренате Улмански, налази се и Лијана Тамбача, преводилац од највећег Титовог поверења. Био је то други “Дан који треба да остане у лепој успомени“ Ренате Улмански. Први је истоимени наслов филма Соје Јовановић, у коме је она заиграла исте 1970. године.
Рената Улмански је била члан југословенске делегације у званичној посети Етиопији. Њен супруг Мирко Тепавац, пре тога директор Политике, био је тадашњи министар иностраних послова Југославије. Ако би остали у сфери високе политике треба рећи да је Милан Улмански, отац наше познате глумице и преводиоца (преводила је и Томаса Бернхарда) био министар шума у влади Николе Узуновића 1934. године. Уколико би и код Узуновића, вишеструког министра и премијера између два рата, потражили глумачку везу пронашли би је. Унук Узуновићевог брата наш је познати позоришни и филмски глумац – Танасије Узуновић.
Југословенски лекари били су директори више клиника и болница у Етиопији, инжењери су водили велике инфаструктурне пројекте, док је Леон Гершковић, професор Загребачког универзитета, био један од креатора другог етиопског устава.
Селасије је 1974. свргнут са престола, следеће године умире монархија – када и он. Његови посмртни остаци пронађени су 1992. године у некадашњој Царској палати. Осам година касније Етиопска православна црква организовала је његову сахрану.
Хајле, Бокаса и Габи
Мат Колинс, по крштеници Карло Метикош, певао је годину дана у “Хилтону” у Адис Абеби и више пута на двору Хајла Селасија, за којим је, по његовом сведочењу, гепард ишао као обична, кућна мачка. Певао је тада не само једном већ и другом цару, Бокаси. У Загреб се није вратио сам. Улицом је тих 70-их ходао са прелепом Етиопљанком. Габи, тамнопута манекенка, брзо је потражила топлије крајеве док је Метикош тада пронашао нову, домаћу љубав Јосипу Лисац.
Милојко Божовић, Нова.рс
