Конвертити и историјске заблуде код Срба
Сврха овог текста је покушај разоткривања историјских заблуда у Срба и препознавање узрока презира и мржње појединих народа у региону према Србима, између осталог и узимањем у обзир низа социолошких и психолошких феномена.
Страдање Срба у првом светском рату повукло је са собом демографске, економске, културне и научне последице од којих се Србија и српски народ ни данас нису опоравили. Испоставило се да највећи проблем нису били демографски губици него чињеница да Србија није имала изграђену националну елиту, што је непријатељима српског народа дало неслућене могућности за манипулације југословенском идејом и натурање идеја које су српски народ касније одвеле у нове трагедије.
По завршетку Првог светског рата није било иоле озбиљнијих снага које би могле да се супротставе краљу Александру, који се 1918. године одрекао српске државности, утопивши је у Југославију и југословенство. Пристајањем на овај чин, недорасла „српска елита“ је у свом романтичарском заносу пристала да све оне који су до јуче убијали, палили и разапињали српску нејач по Мачви и широм Србије, преведе на страну победника и тиме трасира пут будућој државности Хрватске и Словеније. Оваква политика српског краља и владе резултирала је свесним одрицањем од будућих користи на које би Србија као сила победница у рату имала неспорно право и њиховим преносом на нове чланице краљевине, Хрватску и Словенију. Ово се из психолошког угла може окарактерисати као чист мазохизам.
Уколико на тренутак искључимо сопствене идеолошке погледе, склоност монархистичком или републиканском облику државног уређења, склоност реалистичним или романсираним идејама, тј. било какву субјективност, јасно је да у целој српској историји ниједан владар није повукао тако фаталне потезе по будућност српског народа као краљ Александар Карађорђевић. До дана данашњег остаје нејасно зашто у Хрватској и Словенији краљ Александар (заједно са Титом) није слављен и уздигнут до нивоа утемељивача њихове државности. Важно је подсетити се да је својевремено Председник Француске Жорж Клеменсо упозоравао краља Александра да ће Србе скупо коштати заједница са дојучерашњим крвницима, што се потврдило најпре у Другом светском рату, а потом и деведесетих година прошлог века. Нажалост, пророчке речи Жоржа Клемансоа показале су се тачнима. Србија је заиста платила огромну цену и то не само у виду физичких губитака становништва, но и губитком сопственог идентитета.
У једној реченици, стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Kраљевине Југославије, извршена је еутаназија Србије, створени су предуслови за спровођење насилне револиције и промену облика друштвеног уређења након другог светског рата и ударени темељи државности бивших република Социјалистичке Југославије. Уједно су створене претпоставке за планирање и реализацију активности које су водиле даљем распарчавању, понижавању и уништавању српског народа и државности, које се несмањеним интензитетом спроводе и данас. Овај закључак потврђује и теза коју изнео српски новинар Ратко Дмитровић, по коме је судбина Срба одређена још 1928. године у Дрездену на 4. конгресу КПЈ, на коме су српска буржоазија и војска монархије означени као њихов главни непријатељ, подвлачећи да се борба мора пренети у саму Србију као базу хегемонистичког режима, а да та борба мора почети признавањем отцепљења етничким заједницама које то желе и оружаним устанком, односно изазивањем оружане побуне у земљи, њеним растурањем и стварањем нових држава на рушевинама Краљевине СХС. То је врло прецизно наведено у конгресном документу под називом „Резолуција о привредном и политичком положају“, у којем се наводи да ће се КПЈ борити за успостављање независне Хрватске, независне Црне Горе, Македоније и независне Словеније, док ће Мађарској мањини у Војводини дати право на отцепљење. Посебна пажња посвећена је „албанском питању”, које КПЈ дефинише као суштинско.
У време када је стварана Југославија, Срби који су се у свом романтичарском заносу изјашњавали као Југословени били су људи који су тежили просперитету своје државе и који су волели свој народ и порекло. Данас је југословенство као идеја, по правилу уточиште србофоба свих врста (љубитељи оштрог пера би рекли „уточиште хуља свих врста“), односно конвертита који су у њему нашли идеолошки оквир из кога несметано могу радити на даљем растакању српске државности, уништавању традиционалних вредности и цркве, креирању лажне историје и уништавању образовног и научног потенцијала Србије.
Југославија као држава је нестала, али су остали Југословени. До профила просечног Југословена, можемо доћи научним методом „интелектуалних мастурбација“ (одлажењем у време зачетка југословенске идеје, време изградње краљевине Југославије и социјалистичке Југославије), што би водило неуморном цитирању „грандиозних идеја и мисли ондашње елите“.
Међутим, можемо се послужити и далеко једноставнијом методом, која почива на ономе што у свакодневном животу видимо, чујемо и интуитивно осећамо. У том смислу, у наставку се може сагледати профил просечног Југословена:
- Идеолошкипрофил: Глобалистичких, либералних и атеистичких уверења;
- Друштвени статус: Високо образоване особе са јаким друштвеним везама, увек при врху али никада на самом врху научне, књижевне, културне и интелектуалне елите. Држе под контролом универзитете, институте друштвених наука, све важније медије, популарну културу, имају огромни утицај на спољну политику и безбедносне службе. Припадају корпусу „српске дубоке државе“.
- Социолошки и психолошки профил: Апатриди, људи који су изгубили своју државу, а Србију и српство никада нису прихватили као део свог идентитета. Потомци високих функционера, војног и безбедносног естаблишмента из времена СФРЈ. Искрено презиру све са српским предзнаком – историју, културу, традицију и цркву;
- Економски профил: Економски независни, по правилу радно су ангажовани у државном сектору, остварују додатнеприходе од пројеката невладиних организација и изнајмљивања наслеђених непокретности (често стеченим у годинама непосредно након социјалистичке револуције);
- Мека моћ: „Мека моћ“којом располажу омогућује им да учествују у реализацији широког спектра деструктивних активности у функцији подривања институција, дерогирања владавине права, спровођења глобалистичке агенде и стварања лажног историјског наратива. Захваљујући пирамидалном систему организације, распоређени су по дубини система да људи који не деле исти систем вредности за њих постају „лака мета“.
- Друштвена ангажованост: Позиције које заузимају у државном апарату и извршној власти, као и носеће функције у медијима, култури, образовању, судству и сфери безбедности, стављају их у позицију људи који активно раде наурушавању система традиционалних вредности, породице, образовања, као и на еродирању поверења у институције, војску и цркву. Неретко служе као канал преко кога се на битне позиције у држави доводе уцењени и корумпирани представници извршне и судске власти.
- Генетски профил: Већински српског порекла,често из мешовитих бракова, углавном носе српска имена и презимена, живе у нашем суседству, не разликују се по физичким карактеристикама, осим по антисрпском наративу.
- Бројност: Чине до 5 % укупног становништва Србије.
Уместо „Велике Србије“ Никола Пашић изабрао Југославију – То је проглашено „КОБНОМ ГРЕШКОМ СРБИЈЕ“
Када нам је познат профил просечног југословена, могуће је разобличити неколико накарадних језичких конструкција, које су крајње вешто и перфидно подменуте српском народу, првенствено термине „другосрбијанац“ и „аутошовиниста“. Из етимологије речи „другосрбијанац“ можемо уочити да се под „другосрбијанцима“ подразумевају Србијанци а не Срби, али неки други, другачији и образованији Србијанци у односу на већински корпус имагинарне групе „првосрбијанаца“. Такође, из профила просечног Југословена, недвосмислено се може видети да се он готово у потпуности подудара са опште прихваћеном карактеризацијом „другосрбијанаца“ по највећем броју критеријума. Слично, из етимологије речи „аутошовиниста“ произилази да се под аутошовинистима подразумевају Срби који мрзе сопствени народ, порекло, историју, традицију и културу, што је такође потпуно погрешно зато што се из социолошког и психолошког профила ових лица, недвосмислено може утврдити да се не ради о Србима већ Југословенима.
За само један век, конкретније, од друге половине XIX века до прве половине XX века, број Срба који су живели западно од река Дрине и Дунава смањио се за близу два милиона људи, док се број Хрвата повећао приближно у истом броју. У тексту Владимира Умељића „Како су Срби постали Хрвати“, презентовани су подаци из етнографске карте Аустријске царевине из 1846. године, из које произилази да је у Аустријској царевини живело 813.300 Хрвата, 2.624.000 Срба, као и 5.183.000 „Италијана и романизованих Срба“, који поред северног дела данашње Италије која је тада била у саставу хабзбуршке државе, насељавају и читаву обалу Истре и Далмације, где Хрвата иначе није било. Посебно се истиче да је Словенаца било 1.167.300, што је значајно више у односу на број Хрвата. Такође, 1790. године у Славонији су Срби чинили већину, тако да је на том простору основана Краљевина Славонија (1745) која је у периоду од 1849 до 1868. била апсолутно независна од Угарске и Хрватске. Из поменуте карте произилази да су хрватска станишта била груписана око Загреба, ограничена између Вараждина на северу и Госпића на југу, словеначких области на западу и Славоније на истоку.
Паралелно уз процес покатоличавања Срба, под покровитељством Ватикана и Аустроугарске текао је паралелни процес превођења Срба католика у Хрвате, који је нарочито био изражен у Далмацији. Као репрезентативни пример могу послужити подаци објављени у Календару града Дубровника из 1897. године, који је уређивао Антун Фабрис (Србин католик из Дубровника) из ког произилази да је српским језиком у граду Дубровнику говорило 80,65% укупног становништва, талијанским 9,38%, а осталим језицима 9,97% од укупног становништва, при чему се поменутих 9,97% односи на словенски, чешки, пољски, немачки и мађарски језик. Дакле, хрватски језик се не помиње. Из података у Календару могуће је видети да су у укупном становништву Дубровника католици чинили 88,71%, православни 7,13%, док је на остале конфесије отпадало свега 4,16% укупне популације. Из напред презентованих података произилази да су унутар српског корпуса Срби католици чинили 91,16% од укупне популације а православни Срби 8,84%. Сличну структуру могуће је уочити и у осталим градовима у Далмацији. Дубровачки песник Иво Гундулић у свом делу „Осман“, највећи део својих стихова посветио је управо Србима. Из текста Слободана Јарчевића „Дубровачка књижевност је српска – О лепа, о драга, о слатка слободо“ могуће је сагледати бројне културне инстутуције Срба у Дубровнику. Тако се 1874. у Дубровнику оснивају: Певачко друштво „Слога“, Дубровачко радничко друштво, Дубровачки глазбени збор, а 1887. и Задруга Српкиња Дубровкиња. Затим, следе: Српска дубровачка академска омладина – 1900. године, „Српска зора“ – 1901. године, Гимнастичко – соколско друштво „Душан Силни“ – 1907. године и Матица српска – 1909. године. Ћирилична издања књига и новина, издавана су у штампаријама Претнера и Мате Грацића. Један од најугледнијих новчаних завода у Далмацији, била је Српска штедионица у Дубровнику. Најпознатије српске новине у Дубровнику биле су „Дубровник“. Овај српски лист редовно је пратио активности свих српских друштава и установа. Посебно је сваке године приказивао светосавске прославе. Такође, Цавтаћани су основали српско музичко друштво „Захумље“. Песник Дубровника Медо Пуцић рекао је да је „Српска вила надахњивала дубровачке пјеснике“, а сам је написао песму „Српској земљи старој“ – 1848. године.
Како су Срби постали странци у својој кући – ЈОВАН ДУЧИЋ О ЈУГОСЛОВЕНСТВУ
По тежини последица, раме уз раме са пројектом покатоличавања Срба стоји пројекат расрбљавања муслиманског становништва у Босни и Херцеговини. До половине XX века у свести већег дела муслиманског становништва живело је сећање на њихове српске корене, тако да се значајан број становника изјашњавао као Срби мухамеданске вере, што је нарочито било изражено код образованијег дела популације и муслиманске интелектуалне елите. О овоме сведочи безброј песама које су Срби мухамеданске вере објављивали у часописима Мостарска Зора и Босанска Вила, међу којима се посебно истичу Осман Ђикић, Омер-бег Сулејманпашића Деспотовић, Авдо Карабеговић Хасанбегов, Мустафа Хилми, Мехмед-бег Капетановић, Риза-бег Капетановић, Авдо Карабеговић Србин, Салих Кавазовић, Али Риза Даутовић, Хакија Темин, Сејфудин Кемура и други.
У песми „Исповед“, Осман Ђикић испевао је следеће стихове:
„Ислам ми је вјера света
Ал’ ми она ништ’ не смета
да ми куца српско било!“
У песми „Лети пјесмо“, Омер-бег Сулејманпашић Скопљак пева следеће стихове:
Лети, пјесмо, мила, лети,
па све здрави српско што је.
Ко ће теби на пут стати
кад си извор душе моје?
…
Па носи им поздрав вјерни
зарад среће, братског гледа,
крв нас веже, а не д’јели
вјера Христа, Мухамеда.
Политика расрбљавања босанских муслимана, до које је посебно држао Босански гувернер, Аустријанац Бењамин Калај, доживела је своју кулминацију у другом светском рату, када су се муслимани у Босни масовно одрекли својих корена, прикључијући се Усташком покрету у Независној држави Хрватској. Након другог светског рата КПЈ је са нескривеном страшћу наставила са спровођењем политике Бењамина Калаја, стварајући од босанских муслимана посебну националност „Муслимани“. Коначно, 90-тих година прошлог века, сусрећемо се са термином „Бошњаци“ и масовним пласирањем историјских фалсификата, који не завређују помена. Може се рећи да је стварање нових нација од Срба (Муслимани (Бошњаци), словенски Македонаци и Црногорци) као и нових језика од српског језика, била историјска мисија Комунистичке партије Југославије, коју је на жалост успешно реализовала.
Из напред изложеног, произилази потреба да се изврши анализа појединих социолошких и психолошких феномена, као трајног извора мржње, страха, презира и зависти према српског народу.
Добри познаваоци инструментарија који су нам пружиле социологија и психологија, лако ће уочити да конвертитски народи природно имају јаку психолошку потребу да забораве стари идентитет, јер докле год постоји стари идентитет у њиховом сећању, конвертити не могу да доврше и логички изграде нови. Зато се стари идентитет непрекидно гура у подсвест, али се он изнова и изнова враћа, што је посебно изражено у временима стварне, потенцијалне или умишљене угрожености. Они су дубоко свесни околности да докле год макар један Србин хода земљом, он ће их увек подсећати на стари идентитет, тј. на оно шта су некада били. Отуда толика мржња новонасталих нација и народа према Србима.
Наравно, људи се не рађају са мржњом, али пошто живе у окружењу у којем подозрење, страх и мржња као психолошки феномени трајно коегзистирају, временом ова осећања постају део њихове личности и подсвести, често осећања са којима се буде, са којима живе и одлазе на починак. Уџбенички пример су Хрвати из Далмације и Херцеговине и босански муслимани који од 1992. године изнова граде нови идентитет, овога пута под именом Бошњаци. Сличну ситуацију имамо и у Црној Гори, у којој се већ од средине XX века, интензивно од момента независности Црне Горе, започело са процесом прављења нове нације црногораца. Са друге стране, изградња младе нације Македонаца има низ својих особености, чија анализа би нас одвела превише далеко. Ипак, овде је важно истаћи да би било потпуно погрешно извлачити било какве паралеле са Албанским питањем и односом Албанског народа према Србима. Иако су Албанци историјски увек били на непријатељским позицијама у односу на Србе, они немају генетски усађен презир и мржњу према Србима. То је зато што се они не суочавају са психолошким феноменима са којима свакодневно живе припадници конвертитских нација. У том смислу, Албанци се могу окараткерисати „само“ као непријатељи Срба и ту се сва прича о њима завршава. Млада нација која још увек негује породичне вредности и која једноставно користи повољан историјски тренутак да реши своје националне интересе на што је могуће повољнији начин по њих, на жалост на штету Срба.
На крају треба истаћи да на конвертитске народе, тј. на оне који су престали да буду Срби, Срби не би смели да гледају са мржњом, зато што се српски национални корпус кроз векове овако прочишћавао. Као што је Д. Калајић умео да каже, „све је то људски разумљиво и опростиво, не може свако да буде Србин“.
