Данас се навршава 99 година откако је (тада још као регент) Александар Карађорђевић у палати Крсмановић, на Теразијама у Београду, прогласио стварање прве државе Јужних Словена – Краљевине СХС.
О (не)промишљености одлуке тадашњег политичког руководства земље да крвљу српског народа одбрањене и ослобођене српске територије укалупи у оквире наднационалне југословенске идеје било је много тога речено и написано. Коначни суд о томе, као и увек, на крају даје историја. А историјска дешавања у протеклих скоро па сто година изнедрила су неколико очигледних чињеница које као народ треба увек да имамо пред очима и да на њима учимо како поступати односно не поступати у будућности.
Погледајмо које су то чињенице:
1) Одлуком о формирању заједничке државе Србија је жртвовала своје националне интересе пружајући руку подршке својој „словенској браћи“. Да није било српске жртве Словенци и Хрвати данас не би постојали на политичко-географској мапи Европе, а њихове тежње за самосталношћу одавно би прегазио точак германског империјализма.
2) Уласком у заједничку југословенску државу Словенци и Хрвати по први пут у својој историји стичу права и привилегије које до тада под монархистичком влашћу „пресветог хабсбуршког цара“ никада нису имали. Захваљујући победничкој Србији Хрвати и Словенци били су сачувани од међународних последица и репресалија које би их неминовно задесиле јер су у Првом светском рату били део поражене Аустро-Угарске монархије.
3) Захваљујући српским војницима који су, измучени и жељни родног огњишта, из германског заробљеништва уместо кућама притрчали у помоћ „својој северној браћи“ словеначке и хрватске границе према Италији, Аустрији и Мађарској биле су осигуране и обезбеђене.
4) Захваљујући Београду Словенци и Хрвати доживели су у првој Југославији невиђени политички, просветни и културни напредак, какав су у Двојној монархији могли само да замишљају. Оба народа добила су по први пут у својој историји пуна политичка и национална права, развила и унапредила своју државотворну идеју, у Љубљани и Загребу отварана су нова образовна и културна друштва, подстицан је развој науке, отваране нове школе, а у Словенији је светло дана угледала и највиша научна институција једног народа – национални Универзитет.
Јесу ли Хрвати и Словенци умели да цене жртву коју су Срби поднели за њихову слободу? Догађаји у последњих 99 година дају јасан одговор на то питање: не, нису.
Уместо вечите захвалности Срби су од стране своје „бивше браће“ добили нож у леђа: уместо почасти Србима који су проливали крв за њихове границе Словенци и Хрвати били су у првим редовима када је на ред дошло распарчавање Србије и демонизација њеног народа. На несебичан подвиг српског војника у одбрани њихових домова Словенци и Хрвати узвратили су свако на свој начин. Први подршком албанској иреденти у јужној српској покрајини, признању косовске независности и затирањем права српске заједнице у Словенији, а други Јасеновцем, Јадовним, Јастребарским и Олујом, највећим етничким чишћењем на тлу Европе после Другог светског рата.
Уместо као ослободиоци и чувари самосталности њених држава Срби су у очима словеначке и хрватске елите проглашени највећим балканским крвницима и јединим кривцима за распад Југославије, а српски језик, писмо и Светосавска црква прогањани су на сваком кораку.
Данас, после 99 година у Љубљани и Загребу не постоји ниједан споменик посвећен храбрим Србима који су свој живот положили за одбрану своје „браће“. Не постоји обележје пуковнику Стевану Швабићу који је смелим маневаром зауставио продирање италијанских војника и спречио окупацију Љубљане, спасивши Словенију од територијалног комадања које је било предвиђено Лондонским уговором из 1915. године.
Време је да после пуних 99 година ми Срби из своје историје нешто и научимо. Да научимо да не грешимо. Да више никада не жртвујемо своје виталне државне и националне интересе зарад интеграција које су сушта супротност онога чему као држава и као народ треба да тежимо.
Време је да одбацимо вештачке уније и заједнице и да се окренемо природном (и за нас нужном и неминовном) геополитичком процесу, процесу свесрпског уједињења, идеји српских (а не ново-југословенских илити европских) интеграција.
