ВЕЛИКИ БРАТ У КРАЉЕВСКОМ БЕОГРАДУ: Како је јавност пре 100 година пратила сваки корак познатих људи (ФОТО)

Замислимо да је ово 1931. година и да сте ви господин Исак Вајнберг, трговац из Ваљева. Данас сте допутовали у Београд и пријавили сте се у Хотелу Балкан. Сутрадан је ваше име у новинама, у којима у рубрици „Кретање путника“, испод поднаслова „Хотел Балкан“, пише: „Исак Вајнберг трговац, Ваљево“.

Живимо у ери друштвених мрежа, интернета, средстава масовне комуникације, у ери у којој се приватно спонтано убија и уништава, сатире такорећи, и то све са нашом дозволом, са нашим пристанком.

Не само што се приватности де факто одричете када инсталирате Фејсбук Месинџер на свом телефону, него огроман број људи свесно доноси одлуку да сваки свој корак подели са другима, када рецимо објави стори на Инстаграму.

Оно што се свима нама чини као невино делење тренутка у којем уживамо, може потенцијално бити искоришћено против нас. „Ко сам ја да мене неко прати“, вероватно је свако од нас барем једном током последњих десетак година изговорио и остао читав. Али, колико пута сте само у вестима прочитали да је неко због тога настрадао? И колико пута сте то приписали глупости жртве?

Ова прича је далеко од наивне, и далеко је од недужне и безазлене, каквом се чини на први поглед. Заправо је дискурс са њом у вези, та дебата о приватности, једна од најважнијих са којима се савремени свет суочава (поред политичке и верске радикализације, тога што често имамо утисак да се налазимо на ивици нуклеарног рата, и још неких битних питања).

Стога се неретко нађемо у ситуацији да хвалимо „добра, стара времена“ у којима људи нису масовно буљили у телефоне него су причали међусобно (заправо су буљили у новине) и у којима није било могуће пратити некога на начин на који се то чини данас.

Да ли је то баш тако било? Не у потпуности, мада далеко наивније него данас. Наиме, постојала је у свету некада, све до педесетих година, необична пракса у штампаним медијима, да се доласци и одласци угледних и (условно речено) важних људи, њихово чекирање у и из хотела, објављују и стављају свима на изволте.

Пракса која је настала вероватно у Уједињеном Краљевству примила се и у нашој англофилској средини Краљевине Југославије, жељној да буде део великог света. У нашим новинама, звала се та рубрика — „Кретање путника“.

Замислимо да је ово 1931. година и да сте ви господин Исак Вајнберг, трговац из Ваљева. Данас сте допутовали у Београд и пријавили сте се у Хотелу Балкан. Сутрадан је ваше име у новинама, у којима испод поднаслова „Хотел Балкан“ пише: „Исак Вајнберг трговац, Ваљево“.

Или, замислимо да сте ви господин Прим Арнулд, директор рудника из Алексинца. Данас сте дошли у Београд и пријавили сте се у Хотел Српски Краљ. Сутрадан у новинама, испод поднаслова „Хотел Српски Краљ“, пише: „Прим Арнулд директор рудника, Алексинац“.

Или, замислимо да сте господин Риста Укропина, трговац из Шапца. Данас те дошли у Београд и пријавили сте се у Хотел Петроград. Сутрадан у новинама, испод поднаслова „Хотел Петроград“, пише: „Риста Укропина трговац, Шабац“. Да не набрајамо сада све, схватили сте поенту, а уосталом можете и сами да видите на долеприложеној слици (а такође можете по презименима да видите и какав је космополитски град Београд и тада био, као и колико је унутрашњост Србије била етнички шаролика).

Једна од првих ствари које данас падају на памет када ово видимо је та, да је у питању било златно доба за криминал сваке врсте. За онога ко на уму има неку злочиначку радњу, овакве информације су злата вредне, зар не? Са друге стране, оне су биле и корисне људима који су из пословних или приватних разлога желели да ступе у контакт са неким, у времену у коме није постојао ни Фејсбук а камоли интернет, па је било тешко свакога обавестити да сте у граду.

И то је, дакако, ишло у оба смера: онај који је дошао желео је да оствари контакт са сваким ко би му донео финансијску или неку другу корист, а и онај који је већ у граду из истог је разлога желео да ступи у контакт са тим који је стигао. Ма, не мора то да буде извлачење неке користи, може бити и пуко виђање са старим знанцем.

Убеђени смо да је хотелско руководство увек питало путнике, да ли желе да се ова информација пренесе јавности или не. Или барем претпостављамо да је тако било. Био је то старински, пре-дигитални „Terms of use“, ако тако можемо да се изразимо. Према томе, изгледа да је сукоб јавног и приватног у модерном добу почео много раније него што смо мислили.

О.Ш. / Телеграф