Пре неколико дана у Давосу председник Вучић је изјавио: „Путујем већ у недељу, у понедељак ћу имати састанак са председником Турске, тамо ће доћи члан Председништва БиХ Бакир Изетбеговић, да разговарамо о односима Срба и Бошњака, о односима православља и ислама“.
Због такве теме на њиховом састанку не стоје (у вредносном смислу) изјаве да на тај састанак није требао ићи бошњачки члан Председништва БиХ, него председавајући или сва три члана Председништва. Још мање су логичне изјаве које су се појавиле, у смислу да на тему српско-бошњачких односа Србија, као једна страна, не може разговарати само са бошњачким чланом Председништва, но са трочланим Председништвом (бошњачким, хрватским и српским чланом), као другом страном. Овај став подразумева усклађену политику Србије и Српске, односно интерес целокупног српског народа.
То би требало да је тако, што представља легитимно право Србије и легитимног представника бошњачког народа, због тога што се може рећи, да смо до скора живели у заједничкој држави која се ратом разбила, зато што су од велике важности, у сваком смислу (од политичког до економског), побољшање српско-бошњачких односа, као и постизање истинског праведног и историјског договора Срба и Бошњака, православаца и муслимана, на нашим просторима. То се не може десити „преко ноћи“ једним састанком и са два, три човека, таман то били Вучић и Изетбеговић уз подршку Ердогана, јер за то је потребан процес и време. Али исто тако од великог значаја је што њих двојица разговарају на ту тему. У том смислу, природно је да Србија покаже озбиљност у виду бриге за своје сународнике у региону.
Оно што брине Србе у Српској је можда за председника Вучића „ситница“, а то је његова изјава из Турске: „… Република Српска, која је Дејтоном створени ентитет на територији БиХ“.
Да будем мало саркастичан, можда зато председник Вучић није дошао у Бањалуку да прослави и присети се 9. јануара 1992. године, дана стварања Републике Српске и Пала, сада већ историјског места за српски народ. Што се тиче територије БиХ, не знам на коју територију председник мисли? Социјалистичка Република БиХ, република бивше СФРЈ је имала територију, али она је ратом разбијена. „Дејтоном“, међународним уговором, настала је дејтонска БиХ као конфедерација и то тако што су Бошњачко-хрватска федерација и Република Српска тим уговором пренеле део својих права и обавеза на заједничке институције а суверенитет, као највише право, остало је ентитетима.
Доказ:
• Народна скупштина Републике Српске овластила је председника Србије Слободана Милошевића да заступа РС. Он је био један од потписника Дејтонског споразума а држава Србија један од гараната;
• У Анексу IV Дејтонског споразума, који је, назовимо, Устав БиХ, не пише да она има централне него заједничке органе;
• Начин формирања заједничких органа, институција, је принцип паритета, једнаке заступљености сва три конститутивна народа и оба ентитета, као и гласање у њима – консензусом, потврђује да је дејтонска БиХ конфедерација (једино у Уставном суду БиХ одлуке се доносе већином, међутим, у њему се налазе тројица судија странаца који пресудно утичу на њихово доношење);
Дакле, равноправност сва три конститутивна народа и оба ентитета постиже се у заједничким институцијама дејтонске БиХ, док је Федерација БиХ, како је неки покушавају преименовати, бошњачко-хрватски ентитет, а Република Српска, српски ентитет. Најочигледнији је пример доношење одлука у Председништву БиХ. Ако било који од тројице чланова Председништва БиХ сматра доношење неке одлуке проблематичном, штетном, он у року од 48 сати прослеђује предлог одлуке НСРС или Парламенту Бошњачко-хрватске федерације, који су у обавези да се у року од 72 сата одреде према њој, прихвате је или одбаце, чиме она постаје правоснажна или одбачена, и то коначно.
У том примеру се види где се налази суверенитет. Заједнички органи БиХ не могу имати територију, територију имају Република Српска и Бошњачко-хрватска федерација, или можда председник Вучић мисли да ентитети немају територију.
Значи, политички ентитет дејтонске БиХ, који се назива Република Српска, има правни континуитет оне Републике Српске која је настала 1992. (имала је све елементе државности – народ, територију и ефективну власт, осим међународног признања), јер је учествовала у постизању међународног уговора (преко председника Милошевића) и у њему, кроз стварање конфедералне дејтонске БиХ, међународно верификована те пренела свој суверенитет на политички ентитет дејтонске БиХ који се назива Република Српска.
Дакле, Република Српска, која је настала 9. јануара 1992. године може се сматрати, у сваком смислу као политичкоправни субјект, истоветном са политичким ентитетом Република Српска. Што значи да је „Дејтоном“ Република Српска и међународно потврђена, призната, а не настала, како је рекао председник Вучић. Док дејтонска БиХ нема правни континуитет са Социјалистичком републиком БиХ, која се, учествујући у разбијању СФРЈ и сама ратом разбила.
И на крају сваки текст завршавам:
Победимо кризу радом, радујмо се и радимо.
Дане Чанковић, председник СНП-Избор је наш
