Замислите ситуацију да прелиставате дневну штампу и наилазите на вест да је председник Хашког трибунала боравећи у Загребу упутио оштре критике властима Хрватске због ангажовања Анта Готовине за саветника Владе те државе. Или вест да је главни тужилац Хашког трибунала приликом своје посете Сарајеву оштро осудио одлуку правосудних институција БиХ да се Насер Орић ослободи оптужби за ратне злочине над српским народом.
Руку на срце, тешко је ово замислити. Помислио би човек да му се у рукама уместо дневних новина налази неки роман научне фантастике.
Зато је Београд једино место где западни „делитељи правде“ могу отворено и без икаквих последица да понижавају Србију, да газе права њених грађана и да уходе српске хероје без чијег подвига би ова држава већ одавно била у потпуности стављена под чизму евроатлантских агресора.
Није тајна да Србија већ годинама трпи страшне притиске од стране западног дела међународне заједнице како би свој свеукупан политички, економски, војно-безбедносни, културни и духовни поредак ставила у службу НАТО и ЕУ машинерије. Један од механизама путем којег Запад артикулише уцене и притиске на нашу државу је и Међународни трибунал за бившу Југославију, у српском народу познатији као Хашки казамат.
Управо се тај Хашки казамат, то оличење селективности и пристраности међународног правосуђа показао као незаобилазан у новој фази (иначе већ годинама присутног) процеса пацификације српског друштва и државе. Њен почетак подудара са доласком Брајана Хојта Јиа у Београд и његовим неформално изнетим ултиматумом о немогућности „седења на две столице“, а који се укратко може описати следећим речима: „Време је да признате тзв. Косово, да се дистанцирате од Кине и уведете санкције Русији!“.
Како се у поменути процес отргавања Србије од сарадње с Русијом, од аутентичне државне и националне политике, па на крају крајева и од саме себе, уклапа посета делегације Хашког трибунала српској престоници?
Одговор је (прилично) једноставан. Западу који се суочава са све очигледнијим губитком своје некадашње глобалне доминације и позиције „једине неприкосновене светске силе“ јако се жури да у Србији што пре затре сваку могућу тачку отпора успостављању потпуног антирсуког поретка на Балкану. За реализацију тог циља (за сада) је неопходна мобилизација свих могућих механизама „меког“ притиска како би се државно руководство заплашило и приморало на беспрекорну послушност.
У војним школама НАТО пакта увелико се изучавају доктрина ратовања и нова српска војна стратегија, чији творац је између осталих и генерал Лазаревић, док се српским кадетима оспорава право да стекну то знање!
У тој агенди свако има своју улогу – НАТО пакт да минимализује значај српске војне неутралности и њених безбедносних потенцијала, ЕУ да деградира њен економски, политички и културни систем, а Хашки трибунал улогу вршења притиска да Србија прихвати „нову историју“, написану у његовим пристрасним и нелегитимним пресудама које Србима намећу идеологију аутошовинизма и самопорицања. Није ни чудо што су управо хашке пресуде утицале на то да се у западним друштвима створи и одржава перманентна атмосфера патолошке србофобије и слика о Србима као „балканским нацистима“ и највећим ратним злочинцима на свету.
Управо у том контексту треба посматрати и најновије пацке које су представници Хашког трибунала упутили Србији због безазленог (и преко потребног) предавања славног генерала Владимира Лазаревића на Војној академији у Београду.
Оне су одраз сталне потребе да се против српског народа води хистерична антисрпска хајка и координисана пропаганда у којој он заузима место највећег кривца за сва зла на Балкану. Оне су потреба да се Србима оспори право на обнову националне идеје, а српској држави право на државотворну политику. Зашто би се иначе у војним школама НАТО пакта увелико изучавале доктрина ратовања и нова српска војна стратегија чији творац је између осталих и генерал Лазаревић док се српским кадетима оспорава право да стекну то знање? Одговор је јасан: Суверена и самостална Србија је озбиљна препрека Западу у финализацији његових геополитичких циљева на Балкану. Зато су се српски генерали, бранитељи државе Србије поново нашли на мети иживљавања хашког „легла неправде“.
Својим порукама да су „ужаснути“ ангажовањем једног „ратног злочинца“ у улози предавача, Серж Брамерц и Кармел Ађијус су само потврдили нама већ одавно познате чињенице: да је Хашки трибунал један политички суд чије пресуде служе за етикетирање српског народа као геноцидног, да за Србе не важи међународно право записано у документима УН но „право“ скројено према интересима западних земаља, да за српске жртве правда не постоји, а њихове породице немају право на истину и сатисфакцију.
У својој жељи да понизе и омаловаже све часно и поштено у овој држави поједини медији не презају ни од метода заплашивања српског народа неким новим ембаргом и санкцијама Уједињених нација.
Да је Хашком трибуналу заиста стало до правде, онда би коначан исход његовог рада данас био другачији. Да је тај суд заиста тежио помирењу, неправедно осуђени српски државници и генерали, хероји одбрамбеног рата, данас би живели мирно са својим породицама у Србији, а Маркач, Готовина, Орић, Харадинај, Тачи и многи други били би ускраћени за слободу коју никада нису ни заслужили. Да Хашки трибунал заиста служи идеји права и правде његови представници заобишли би Србију и лекције делили другима у региону.
На крају бих се осврнуо и на текстове којих су ових дана пуни „домаћи“ медији прозападног наратива. Тако је у Блицу, својеврсном медијском расаднику антисрпске хистерије, освануо текст у којем се набрајају санкције које би могле да задесе Србију због предавања генерала Лазаревића. Међу њима се наводе опције попут успоравања или чак прекида европских интеграција – па све до политичких и економских санкција Савета безбедности Уједињених нација.
У својој жељи да понизе и омаловаже све часно и поштено у овој држави, поједини медији не презају ни од метода заплашивања српског народа неким новим ембаргом и санкцијама Уједињених нација! Али, шта рећи осим да им пошаљемо једну сасвим јасну поруку: „Ово је 2017. година. Заборављате, господо новинари, да Србију у Савету безбедности штите вета Русије и Кине. А што се тиче Европске уније и могућег прекида преговора – па, камо среће да их обуставе, да се већ једном прекине овај „европски пут“ који нас води у сигурни државни и национални суноврат. Србима је доста бриселског лицемерја и западне политике двоструких стандарда.“
