ДА ЛИ СТЕ КУЛТУРНИ: Проверите да ли испуњавате критеријуме СЛАВНОГ РУСКОГ ПИСЦА

„Живот има своје услове. Како би човек био прихваћен међу образованим људима, мора бити културан“, поручује у једном писму руски писац Антон Павлович Чехов свом млађем брату, састављајући списак услова који испуњавају културни људи:

„- Они поштују људску личност и зато су увек љубазни, пажљиви, учтиви и спремни да чине за друге.

– Саосећајни су према свима, не само према просјацима и мачкама. Брину и о ономе што се не види, и спремни су да се жртвују како би помогли другима.

– Поштују туђе власништво и зато враћају своје дугове.

– Искрени су и презиру лаж. Не лажу чак ни кад су ситнице у питању. Лаж вређа слушаоца и унижава га у очима говорника. Не позирају, понашају се исто и на улици и у свом дому, не праве се важни пред својим скромнијим пријатељима. Нису склони блебетању нити оптерећују друге својим ничим изазваним исповестима. Из поштовања према туђим ушима више ћуте него што причају.

– Не унижавају себе како би изазвали сажаљење. Не играју на карту туђе осетљивости да би освојили пажњу. Не говоре „Мене нико не разуме“ или „Нико не мари за мене“, зато што су то јефтини и вулгарни трикови.

– Не пате од плитке таштине. Не маре за лажне вредности, познанства са познатим личностима или за то да сами буду познати. Ако су учинили нешто значајно, не праве од тога најважнију ствар на свету, и не хвале се тиме да имају приступ тамо где га други немају. Заиста талентовани људи се увек клоне светине и рекламирања.

– Ако имају неки дар, поштују га. Зарад њега жртвују одмор, романсе, провод, сујету. Поносни су на свој дар, али су му и веома посвећени.

– Имају развијен осећај за лепо, естетско. Не иду на спавање у одећи, одржавају чистоћу животног простора. Веома воде рачуна да контролишу своје нагоне и да у супротном полу не виде само сексуални објекат. Теже оригиналности, отмености, човечности, диве се мајчинским осећајима. Не опијају се но пију алкохол само у посебним приликама, јер сматрају да нису свиње. Држе се начела ‘mens sana in corpore sano’ – у здравом телу здрав дух.

Тако изгледају културни људи. Да би човек био културан није довољно да чита популарне романе и посећује позориште. Он мора непрестано, даноноћно да ради на себи, да чита, учи, труди се… и да одмах одбаци сујету, јер се сваки изгубљени сат рачуна“, завршава своје писмо Чехов.

***

Антон Павлович Чехов (рус. Антóн Пáвлович Чéхов, Таганрог, 29. јануара 1860—Баденвајлер, Немачка, 15. јула 1904) био је приповедач и најзначајнији руски драмски писац.

Прве приче је објавио да би могао да се издржава у току студија медицине. У књижевности се појавио кратким хуморескама, сажетог израза и карактеризације, затим је прешао на новеле и приповетке, где се његов тужни хумор постепено претворио у резигнацију и очај. Исту тематику обрађивао је и у драмама, у којима нема ни традиционалног заплета ни расплета, као ни правих јунака или јаких страсти, него је у њима наглашена лирским елементима сугестија атмосфере у којој се одвија живот његових јунака. Сматра се, уз Мопасана, највећим новелистом европског реализма, док је својим драмама извршио, а и данас врши, јак утицај на европско позориште.

Чехов је у почетку писао причe само ради финансијске добити, али како су његове уметиничке амбиције расле, он је увео формалне иновације које су утицале на еволуцију модерне кратке приче.

Рођен је као треће од шесторо деце трговца Павела Јегоровича и Јевгеније Јаковљевне Морозове. Од 1876. до 1879. Чехов похађа основну и средњу школу у Таганрогу, често посећује позориште, објављује текстове и уређује школске новине. Чеховљев отац 1876. године банкротира и сели се са породицом у Москву, док Антон остаје у Таганрогу. У то време Чехов пише своју прву драму „Без оца“, која није пронађена до данас. Антон П. Чехов 1879. године завршава средњу школу и одлази у Москву, где уписује медицину на Московском универзитету. Током студија објављује анонимне чланке у студентским часописима, убрзо узима и псеудоним Антоша Чехонте под којим пише у часописима Петербуршка газета, Ново време, Осколки и Руска мисао. Између 1880. и 1887. Пише још под псеудонимима: Доктор који је изгубио своје пацијенте, Брат мога брата, Човек без… итд.

Године 1881. године Чехов пише драму која ће касније постати позната под именом Платонов, а занимљиво је да је та драма издата тек 1923., скоро 20 година после ауторове смрти. Студирао је медицину и био котарски лекар, али због недовршеног дипломског рада није стекао лекарску титулу. Започиње праксу у Чикину, а исте године објављује збирку прича Мелпоменине приче, док у децембру први пут пати од симптома туберкулозе. 1884. пише и једночинку На главном путу. Радња једночинке догађа се у крчми на главном путу, текст није прошао цензуру и оцењен је неподобним за извођење, те је први пут објављен 1914. поводом десетогодишњице Чеховљеве смрти. Годину дана касније Чехов путује у Ст. Петербург, где упознаје издавача Алексеја Суворина и сликара Исака Левитана с којима постаје близак пријатељ, те убрзо почиње писати и објављивати текстове у Сувориновим новинама Ново време. У априлу 1890. Чехов одлази на путовање кроз Сибир до острва Сахалин, где као лекар истражује живот у затвореничким логорима, после тога плови још Тихим и Индијским океаном, а на путовању се задржао до октобра исте године. Путовања су у Чеховљевом животу била константа, па тако већ 1891. иде у обилазак западне Европе, а исте године издаје новеле Двобој и Жена са села. Купује мало имање у Мелихову, на које се сели са породицом.

Епидемија колере наступа у раздобљу 1892. – 1893. године. А Чехов као један од водећих људи у покрајинској санитарној комисији, бесплатно лечи најсиромашније сељаке и бори се против глади. Објављује 11 прича међу којима је и Моја жена, Скакавац и једночинку Јубилеј.

Године 1893. упушта се у љубавну авантуру с Ликом Мизиновом, с којом се неће венчати али ће му она послужити као инспирација за лик Нине у драми Галеб. Пише Острво Сахалин, излазе му текстови Анонимна прича и Велики Волођа и мали Волођа. Здравље му се погоршава 1894. те путује у Италију и Париз. Објављује дела Студент, Учитељ књижевности, Црни монах.

Константин Сергејевич Станиславски и Владимир Немирович Данченко отварају 1897. Московски художествени театар, што ће убрзо имати велики утицај на Чеховљев даљи рад. Чехову умире отац, а он сам борави у болници због првог акутног напада плућне туберкулозе. У септембру путује у Француску на лечење, те су му објављене драме Ујка Вања, Иванов, Галеб и једночинке као и приче Сељаци, Код куће и Дивљак. У мају 1898. Антон Павлович Чехов враћа се из иностранства и живи неко време на Јалти, где преживљава други напад туберкулозе.

Чехов продаје сва ауторска права на свој рад издавачу А. Ф. Марксу за 75.000 рубаља, што би у данашној вредности било око 80.000 долара, и почиње да уређује своја сабрана дела. Исте је године награђен Орденом св. Станислава за рад у образовању. Пише и објављује текстове На службеном послу, Драга, Дама са псетанцетом. Тог лета продаје имање у Мелихову и гради кућу на Јалти.

Уметник 1903. објављује своју последњу причу Заручена, те му излази друго издање сабраних дела у 16 томова. У јуну цензори забрањују извођење Чеховљевих драма у нискобуџетним позориштима за радничку класу, а у септембру завршава драму Вишњик.

После тога, здравље Антона Павловича Чехова се погоршава. Почетком јуна Чехов путује са супругом Олгом Книпер на лечење у Немачку где 15. јула умире у Баденвајлеру. Сахрањен је 22. јула на гробљу Ново-девичје у Москви.

Антона П. Чехова називају зачетником психолошког реализма. У његовим драмама не постоји типичан драмски сукоб, но све што се догађа у драми произилази из психолошких стања, осећаја и унутрашњих сукоба ликова. Чехов у својим драмама такође инсистира на протоку времена који је један од механизама збивања у којем се догађају промене. У Чеховљевим драмама су врло детаљно исписане дидаскалије и описана места радње што доприноси општем разумевању ликова и њихових психолошких стања.