Бајлонијева пијаца у Београду данас је једино место које подсећа на име познате београдске породице. О Гордани Бајлони, која је међу потомцима чувеног Игњата Бајлонија, мало се зна, мада је била велика жена, снажног интелекта и лепоте.
Они који пролазе поред безброј здања у Београду често не знају да су многа некада припадала Бајлонијевима. Породица је била угледна грађанска, са великим бројем значајних пријатеља широм света. Гордана Бајлони била је образована, лепа, богата, радо виђена у многим друштвима и другачија…
Гордану Бајлони у Лисабону је срела Мира Адања Полак и са њом урадила интервју за култну емисију на РТС-у.
Одмах после почетка Другог светског рата читава породица се иселила у Лисабон у Португалији, а само још понеко од Бајлонијевих живи у Београду, трудећи се да дођу до свог имања.
Гордана је у Лисабону живела у кући сама, а интервју је дала после неколико провера. Проверавала је да ли Миру неко шаље, да ли има неки циљ, да ли треба нешто посебно од ње да се сазна. Све је проверила и, како је сама наговестила на почетку, интервју је дала под једним условом – да буде приказан тек после њене смрти.
Њену одлуку Мира Адања Полак је испоштовала, те је емисија објављена недавно.
Речи ове жене изузетне интелигенције и интегритета указују на потребу сталног доказивања и упозорава да се код нас ситуације стално враћају и понављају, а да из тог понављања ретко учимо.
Њено казивање је значајно јер доказује да се историја понавља.
Beograd, zima 1934.
Na fotografiji je Gordana Bajloni, u dvorištu svoje kuće u Ulici Kneza Miloša.
Foto: Miloš Jurišić. pic.twitter.com/KdoIqUvibe— ✨Mirjana Pantovich Sharenac🦋 (@MirjanaSarenac) January 31, 2021
„Од 1941. нисам се никад више вратила у Београд. Мислили смо да ћемо се вратити после немачке окупације, али после се све толико изменило да се више није могло вратити“, почела је своју причу Гордана, која је била најстарија ћерка Михајла Бајлонија и госпође Радмиле Бошковић.
Михајло је умро 1935, после чега су остали сами.
„Можете мислити како је било кад отац млад умре. Ја сам се одмах развела. Не знам зашто“, прича даље Гордана о годинама пред сумрак.
Њена мајка која је преживела Први светски рат у Параћину, где се Гордана родила, рекла је да никад неће више преживети окупацију. Породица је на почетку Другог светског рата пошла у Америку, али 7. децембра, баш на Горданин рођендан, Америка је ушла у рат, те је тако она остала да живи у Португалији.
Тамо је живела у кући која подсећа на замак, пуној уметнина које је Гордана обожавала.
„Прво смо купили таљиге и коња који се звао Битанга. Имали смо и краве, пилиће, псе. Увек је живот тежак кад човек није у својој земљи, али Португалци су увек били љубазни. И још увек осећам да нисам у својој земљи, али нисам хтела да тамо идем. Остала је слика наше куће, остала је слика нашег Београда. То је био наш прошли живот.“
Гордана је с лакоћом завршила Правни факултет, није изостала ни са једног бала и била је изузетна лепотица, присетила се и њена сестричина Јулка Скерл.
Она међутим у Лисабону није имала скоро ништа што би је подсећало на стари живот.
„У кући је био само понеки медаљон и слика из Србије које јој је доносила тетка. Нема ни породичних фотографија, све је остало у Србији и пропало. И шта да се вратим, шта да нађем? Кућа ми је одузета, све ствари су бачене кроз прозор. Комунизам.“
View this post on Instagram
На питање шта је њена породица тако страшно урадила, па су то доживели, Гордана је одговорила – то што смо имали нешто.
„Тата је имао банку и доста кућа. И то је ваљда сметало. Они који то исто желе и данас, који желе да имају, то ће једног дана бити грех. Човек је страшно завидљив.“
О Гордани, која је имала осећај за бизнис и у Португалији отворила чак и фабрику и бавила се туризмом, говорила је и њена сестра од ујака Љубица Ђорђевић.
„Била је толико лепа да смо стално хтели да је сликамо. Код стрица смо, код њихове куће, играли фудбал на њиховом тениском терену. Али Гордана је била фина, па је играла тенис. Кад смо ишли у Црниће где су Бајлонијеви имали и млинове и свашта, сећам се да је волела природу и коње, лепо је јахала, није се бојала да коњу из руке даје шећер. Људи су били љубоморни јер нису могли да схвате како жена може да буде и богата и лепа и паметна. То је врло ретко било.“
Невена Димитријевић, Задовољна Нова.рс
Наслов, опрема: Хронограф
