Нађене су књиге са Академије, два одела, три кошуље и у кутији свежањ швајцарских франака, вредних као половина плата које је примио. И то је искоришћено као доказ, да је био непоправиви народни непријатељ. Међу новчаницама, био је и исечак из новина на коме је писало: „Наполеон је рекао пред прогонство да би било поштеније да су га стрељали“.
Мада је као обавезна лектира на реду била Нечиста крв Боре Станковића, узео сам Кафкин Процес тек да бих видео о чему се ради. Планирао сам да прелистам и летимично погледам неколико редова, али књигу нисам оставио док је нисам прочитао до краја. На основу искуства са Крлежиним Глембајевима који су обиловали германизмима, зазирао сам од Селимовићевог романа Дервиш и смрт, јер сам претпостављао да је препун турцизама и да ћу често морати да гледам у речник. Међутим, поновљен је случај са Процесом и схватио сам да носе исту поруку. Човек, у било ком делу света, у сваком тренутку, може да страда, иако није крив. Људскост се огледа у реаговању на неправду, а дужност је оставити истину будућим генерацијама.
Причу сам чуо још у раном детињству. У околини Ивањице, тридесетих година двадесетог века, као једино дете оца Милутина и мајке Даринке, родио се Предраг. У њиви, његовог оца убили су Немци још 1941. године. Био је болешљив, ситније грађе, неукротиве, светле косе и бистрог погледа. Мајка је једне вечери тихо рекла, ниси ти за пољопривреду, на срећу, школа ти иде добро, али немам пара за даље и не знам како ћемо и шта ћемо. Средњу је завршио уз многа одрицања и подсмехе друге деце, због његове јефтине одеће и порекла. Сва друштва су дубоко подељена и постоје привилеговани и жртвовани. Уписао је Војну академију у Београду и то је био једини начин да настави образовање.
Није био међу најбољима у класи, мада се трудио колико је могао. Држао се по страни, снебивајући се да потражи помоћ, што је можда и имало утицаја на његов статус међу колегама и професорима. Дошао је до четврте године, када га је позвао на разговор један од предметних наставника. Обратио му се: „Предраже, ти можеш нешто да учиниш за мене сада. Треба да однесеш један пакет мојој рођаки и прошетај мало, овде си четири године, а ниси честито ни видео Београд. За градиво и дозволу не брини, решићемо све“.
Прихватио је, јер није ни помишљао да се супротстави.
Адресу је лако нашао и пошто је предао пакет, одлучио је да прошета мало. Практично, први пут у животу, чинио је нешто само за себе. Испред зграде факултета, ишла је унатрашке нека девојка. Нешто се заинатило у њему и није хтео да се склони, тако да је она налетела на њега. Окренула се уплашено и погледала га у очи. И он је био збуњен. Није била од оних девојака због којих се губи разум и чине непромишљене ствари, више је будила племенитост код људи. Неко је позвао и питао: „Јована, да ли је све у реду?“. И отишли су свако на своју страну, без изговорене речи.
Вратио се одмах у своју собу. Обузео га је немир, изазван необичним сусретом. У једном тренутку, пролетела му је мисао кроз главу. Не зна да ли ће више срести ту необичну Јовану, али зна, ако сада не успе, то ће значити да није предодређен да буде срећан. Тако је то у животу, или ти се испуњавају жеље, или се дешавају непријатности.
Време је пролазило, али он ју је стално видео пред собом. Одлучио је први пут у животу, да затражи помоћ, од истог оног предметног наставника. Све је искрено испричао и рекао је да жели барем да је види још једном пре него што оде. Наишао је на разумевање и добио је препоруку да буде одлучан, по сваку цену, па макар био извргнут подсмеху. Све је боље, него да се и не покуша.
Отишао је на исто место и и видео је како она улази у зграду факултета. Ушао је и он. Али, Јована је ушла у учионицу, а за њом и професор и затворио је врата. Одустао је и кренуо ка излазу, али се сетио речи свог професора. Иде, па шта буде. Обукао је дуги мантил неког радника и ушао је у учионицу и рекао да се извињава зато што прекида предавање, али да извесна Јована има телефонски позив. Кренула је за њим, а када су прешли десетак корака, рекао је да нема телефонског позива и да само жели да је упозна. Разменили су неколико реченица, а она је на растанку добацила да недељом између 10 и 12 шета Калемегданом са другарицам и да ту може да је нађе.
Срели су се још неколико пута, али упркос узајамном уважавању није се родила љубав. Пошто је завршио Академију, добио је распоред у пограничном делу Македоније. Обављао је своју дужност предано, не штедећи себе. Сваком војнику је посвећивао пажњу. Био је у стању да не спава по три дана. На вежби, његова чета је постизала најбоље резуталтате, али је признања добијао неко други. Основни принцип је био национална припадност. Слао је мајци новац од плате, а део је штедео, верујући да ће доћи оно о чему машта.
Наставио је да се дописује са Јованом. Обоје су били сами, а као да се нешто испречило да буду заједно. Можда је и он доприносио својим размишљањем да она припада грађанској класи, а да је он обично дете са села. Без обзира на духовну блискост, постојао је невидљиви зид који их је одвајао.
Дошао је и први годишњи одмор и отишао је да посети мајку. Дочекао га је и ујак, са својим сином. Наизглед су били срдачни, али само је радост видео у мајчиним очима. Повео се жив разговор о свему и свачему, а мајка је рекла да Тито дуже влада од краља Александра и да има много умних Срба, који су школованији од њега. Предраг је додао, да би један његов професор могао да буде председник и Русије и Америке. Брат од ујака је померио главу унапред, као да би боље чуо.
Све време је провео радећи на њиви, а успели су и жетву да заврше. Опростио се са мајком и кренуо назад. На железничкој станици, у месту у ком је радио, пришла су му два цивила и наредила да пође са њима. Суђење је трајало кратко, а пресуда је гласила: шест година робије.
Постоји нешто демонско у људима, неко настојање да пониште потпуно човека, да га понизе сасвим, муче и мрцваре на безброј начина. Звери ништа слично не чине. По највећој врућини, разапињали би Предрага између четири кочића пободена у тло, и као да то није било доста, стављали су му још и камен на груди. Тек када би почео да губи свест или почињао да се гуши, склањали су камен, док се не поврати, па поново. Тукли су га често, а када би затражио воду, сипали би му у ноздрве. Многе методе су преузели од инквизиције, а мучитељи су били усташе из Другог светског рата. Издржао је све и пуштен је.
По повратку, јавио се овлашћеном лицу, које му је саопштило: „Грешио си, угрозио си народ и државу својим деловањем, али си схватио своју заблуду и пружићемо ти прилику да се искупиш и допринесеш заједници у склади са твојим могућностима… Заборави да си био официр, не размишљај о томе, шта си могао да будеш, престани да се надаш. Само ради оно што се тражи од тебе и биће све добро. Нашли смо ти и посао у неком магацину. Твоја мајка је умрла, а не тражи ни ону Јовану са којом си се дописивао. Њу је појела она најгора болест за мање од годину дана. Видиш колико си несреће изазвао. За њих је штета што их нема, а ти си жив нашом милошћу и зато то треба да цениш. Много си грешио и ја бих другачије са тобом, по крактом поступку, али ја се не питам“.
Није себе препознаовао у огледалу. Ишао је на посао, никада није каснио, а преносио је ручно тешку робу. Колеге су биле провокатори и доушници, а међу њима се истицао један алкохоличар, који је за чашицу ракије и неко мезе био у стању све да уради. Вређао га је сваког дана, називао непријатељем народа и социјализма, галамио да зна да он слави славу као и сви „заостали сељаци“. Његов задатак је био да испровоцира Предрага, не би ли био поново осуђен.
Мало мира уносила је директорка Светлана, елегантна и безбрижна особа, млађа прилично од Предрага. Неколико пута је од њега тражила неке услуге за свог супруга, јер је знала да је био официр и да има знања из одређених области. Чак је написао и неколико радова и још поздравни говор, за срећно ожењеног и врло важног друга. А њему је било драго, ако он нема користи од онога што је научио, нека има било ко. Када су били сами у просторији, ословљавао ју је са „госпођа Светлана“, а она се није противила, нити га је упозоравала да то не чини. Била је свесна да пред собом има доброг човека, који је никада не би довео у непријатну ситуацију.
Једног дана, алкохоличар је с леђа, без упозорења, гурнуо Предрага низ степенице. За инцидент оптужен је Предраг, а одлуку о отказу уручио му је један од шефова. Није ни потражио госпођу директорку, нити је затражио помоћ.
Више није знао шта би радио, ни где би могао да иде. Отпутовао је у Београд и тамо је срео једног свог земљака. Он му је испричао да је његов брат од ујака отворио неки угоститељски објекат и да се ту скупља неки свет који баш и не воли Броза и комунисте. Наводно, у четири ока представљао се саговорницима као заклети монархиста. Али, многи од њих су завршили на робији и, по свему, брат од ујака био је провокатор и доушник. И без тог сведочења, Предраг је знао ко га је послао на робију.
Мртвог на клупи у парку, уочили су Предрага радници градске чистоће. По налогу, обијен је собичак у ком је живео. Нађене су књиге са академије, два одела, три кошуље и у кутији свежањ швајцарских франака, вредних као половина плата које је примио. И то је искоришћено као доказ да је био непоправиви народни непријатељ. Међу новчаницама, био је и исечак из новина, на коме је писало: „Наполеон је рекао пред прогонство да би било поштеније да су га стрељали“.
Наслов, опрема, лектура/коректура: Хронограф
Забрањено преузимање дела или читавог текста без навођења и линковања извора и аутора, а у складу са одредбама WMG услова коришћења и Законом о јавном информисању и медијима.
