Јелена Шаулић Бојовић, учитељица и хероина Првог светског рата. Са оцем Перком је учествовала у Топличком устанку 1917. године, а потом се придружила чети војводе Бошка Бојовића, за којег се касније удала.
„Сматрала сам да чиним једну свету и племениту дужност. А вазда сам желела да умрем само као достојна Српкиња. Па и под непријатељским бајунетима, тој бих се смрти насмејала и без успреге и страха на сусрет изашла“, писала је Јелена Шаулић у свом дневнику.
Успомена на храброст ове жене у њеном завичају живи до данашњих дана али даље од њеног завичаја ретко ко зна за име ове жене. На дугом списку српских жена које су учествовале у ратовима од 1912. до 1918. године, свакако треба истаћи и име, Јелене Шаулић Бојовић.
Ова српска хероина рођена је 1896. године, у селу Јунча До, подно Дурмитора, као најмлађа од петоро деце свештеника Перка Шаулића, а одрасла у Медвеђи, где се њен отац преселио с породицом, због – како је остало забележено – несугласица са црногорским књажевским двором. Јелена се одликовала необичном бистрином ума и најлепшим врлинама, па је у рекордно кратком року завршила учитељску школу.
Међутим, уместо подучавања ђака, прихватила се пушке и са оцем Перком придружила устаничким четама Косте Војиновића на Радан планини, да брани српску нејач Топлице и Јабланице од терора бугарског окупатора. Као борац Гајтанског одреда била је неустрашива и надасве вешта у руковању оружјем, а посебно је као бомбаш била страх и трепет за непријатеље. Њено јунаштво и подвизи соколили су добровољце да издрже, а народу тог дела Србије уливали су веру да је могућ отпор бугарском окупатору.
Када је крајем марта 1917. године, ипак, угушен Топлички устанак, Јелена је са оцем Перком и групом четника отишла у Црну Гору, да би се у дурмиторским врлетима придружила комитској чети војводе Бошка Бојовића, која је војевала против аустроугарске војске.
Многобројни примери њених подвига остали су у сећању народа тог дела Црне Горе, а забележени су и у историјским списима. Ова одважна Дурмиторка посебно се истакла у сукобу комита и жандарма на Врелима, у јануару 1918. године. У том обрачуну погинуло је и рањено 97 непријатељских војника, 23 су заробљена, а међу њима и злогласни Осман Јогуница, аустроугарски вакмајстор из Босне, који је осуђен на смрт, а стрељала га је лично Јелена Шаулић.
Јелена је била крупна црнокоса девојка продорног погледа, оштрог и бритког језика. У Топлици се и данас прича о лепоти ове Дурмиторке, па је остала и узречица – лепа као Јелена Шаулић. По завршетку Првог светског рата, удала се за војводу Бошка Бојовића, засновала с њим породицу у Пљевљима и као учитељица радила у оближњем селу Отиловићи. Међутим, убрзо се, услед последица војевања и исцрпљујућег комитског живота тешко разболела, и преминула је 21. марта 1921. године.
Тек је била закорачила у 26. годину живота. Остала је прича да више од годину дана после њене смрти, у знак жалости, у племену Дробњака, из којег потиче, није било весеља нити су се чуле гусле и песма. Посмртно је одликована Карађорђевом звездом са мачевима.
Нажалост и Јелена Шаулић Бојовић данас дели судбину својих храбрих сабораца које је надјачао заборав. Нема данас ниједне улице, јавне установе или удружења које носи име ове „српске Јованке Орлеанке”.
Новости/Хронограф
