Аустријанци га затворили у Араду јер се осећао Србином и волео Србију: Ево шта је ПОСЛЕДЊИ ПОТОМАК МЕХМЕД ПАШЕ СОКОЛОВИЋА рекао кад је остарио 

„У Бањалуци живи у дубокој старости Сеиф-бећ Ћеримпашић-Соколовић, мутевелија бањалучког Вакуфа, који је последњи потомак Мустаф (Мехмеда)-паше Соколовића, славног турског великог везира из шеснаестог века.

Ево ко је био последњи потомак Мехмед паше Соколовића који је за себе говорио да је Србин.

Један од најпознатијих јањичара био је Мехмед паша Соколовић. Био је и један од најуспешнијих везира и човек којег је Хурем обожавала. У српским земљама подигао је многе задужбине, укључујући моста на Дрини у Вишеграду.

Рођен је у селу Соколовићи, а као дете је одведен у јањичаре, примио је ислам и одгајан је као османски војник.

Иако одгајан у османском духу, Мехмед-паша своје порекло никада није заборавио. О томе сведочи и чланак из Политике из 1929. године у коме пише да се последњи потомак овог великог везира декларисао као Србин.

„У Бањалуци живи у дубокој старости Сеиф-бећ Ћеримпашић-Соколовић, мутевелија бањалучког Вакуфа, који је последњи потомак Мустаф (Мехмеда)-паше Соколовића, славног турског великог везира из шеснаестог века.

За Мехмеда пашу зна се да је био јак и моћан велики везир, зна се такође и то да је читава породица Соколовића имала и много непријатеља у самој Турској, а то су били они, који су завидели њиховој моћи. На врхунцу своје моћи Мехмед паша је рекао познате речи:

„Нек ме не љути Европа јер могу да раширим границе турског царства.“ Једног дана на дивану у Порти пробуразио га је неки босански спахија из Вучитрна и тако је завршио свој живот моћни Мехмед-паша Соколовић.

Потражио сам последњег Соколовића, Сеиф-бега, у његовом стану, на другој страни Врбаса, у муслиманском делу града. Иако доста оронуо, Сеиф-бег је старац, који одаје човека старе племићке лозе. Дрхтавим старачким гласом причао ми је много о величини својих славних предака.

Ето Мустаф (Мехмед) пашу прободе у Цариграду неки босански спахија, а амиџић његов, Ферхат-паша Соколовић, био је овде намесник у Бањалуци 1572. године. Када је ратовао са аустријским генералом Ауерспергом, Ферхат-паша зароби генераловог сина и даде га за откуп од педесет хиљада дуката. За те новце Ферхат-паша подиже велику џамију у Бањалуци, која се по њему зове и дан данас Ферхадија џамија. Осим тога оставио је велико добро бањалучком Вакуфу. Ферхат-паша био је два пута премештан из Бањалуке у Будим, и тако је, када је по други пут отишао убијен. Његово тело су балсамовали и пренели у Бањалуку где је и сахрањено у Ферхадији џамији.

Затим ми је Сеиф-бег показао старе турске легате који сведоче да је он прави потомак старих Соколовића. Те легате видео је и превео с турског г. Владо Скарић, кустос сарајевског музеја.

Говорећи ми о својој прошлости Сеиф-бег каже: Е, мој пријатељу, ја сам за време рата био затворен од аустријских власти и упућен у Арад зато што сам се осећао Србином и волео Србију. И ено, видио си оне куће с оне стране Врбаса, до градске ћуприје, све сам ја оно продао да спасим главу од аустријских казамата. Неђе 1922. године предао сам молбу министарству да ми се додијели ратна штета, или што било, јер сам се истрошио и остао без довољно средстава за живот. Па ето, до данас ништа не би. Уздам се да ће сад што учинити ова нова влада. Дуго смо још разговарали о прошлости Босанске Крајине.

Излазећи, дуго сам још размишљао о сјају и моћи првог великог Соколовића и скромном, не баш завидном животу, Сеиф-бега, последњег Соколовића.“

Тако В.Ј. завршава причу у Политици 1929. године.