МАГНАТ ПЕЧУРАКА из пећине испод Калемегдана – Идеја претворена у богатство

Гајење печурака у предратни Београд донели вагабунди из париских лагума. У напуштен подземни простор подно Калемегдана први печуркари ушли јер их је томе подучио необични луталица из француских катакомби.

Београдским пијацама током година које су претходиле Другом светском рату харао је произвођач печурака Миле Павловић, који је запосео пећину која се налази на обронцима испод Београдске тврђаве.

Дуго су путници који су се возили трамвајем 2 (а управо тај и данас тутњи овом падином), гледали како се из старог, заборављеног лагума вије танушан дим из оџака, а затим су се новинари листа „Време“ 1937. године запутили да виде ко је на тако необичном месту одлучио да направи дом.

Још су више били збуњени када су схватили да је улаз у подземни простор претворен у леп стамбени амбијент угледног београдског трговца који је први почео да се бави гајењем печурака.

Подземна дворана као из бајке

Радознале новинаре дочекало је детенце испред пећине чији улаз је претворен у несвакидашњу кућу. Девојчица је објаснила да на доњем нивоу спавају она, мама и тата, а на спрату је стриц.

Затим је пред госте изашао домаћин овог необичног здања и представио се као Миле Павловић Врањанац. Провео је госте кроз неколико ходника овог здања које се налазило на улазу у пећину, а затим су репортери, како кажу, остали без речи, и у чуду.

– Нашли смо се у огромној подземној дворани, чаробно лепој, као у бајци – бележи предратни новинар Анте Матекало. – Било је у њој топло, и мирисало је на печурке. Електрична расвета осветљавала нам је прекрасан врт који никада не милују сунчеви зраци. Правилне, црне леје у дугим редовима биле су посуте белим цветовима печурака.

Миле Павловић им је показао да уз леје температура мора да буде 16 степени и дању и ноћу, а затим их је увео у још једну дворану, где их је сачекао нови призор, са истим лејама као у претходној.

Такве гљиве су у том тренутку могле да се нађу само на пијацама и у хотелима које је Павловић снабдевао, будући да је ова прича настајала у зимско доба године. Достизале су луксузних 30 до 40 ондашњих динара за килограм.

Врањанац је са поносом показао своју „фарму“, а новинари су имали и наставак приче. Јер, некоме је првом морало да падне на памет да на овај начин гаји печурке, али зашто је то био баш њихов домаћин, тек је требало да докуче.

Потом је новинарима Миле Павловић Врањанац одао тајну, како је први у Београду почео да производи гљиве у лагумима и катакомбама испод земље. Прво је, каже, имао бакалску радњу, али су му људи развукли и робу и новац. Веровао је муштеријама, давао на почек… и све је пропало. Било му је жао сиротиње, а знао је да му многи убоги неће платити.

Клубови – наследници: Данас су многи напуштени тунели и лагуми претворени у места где становници Београда гаје печурке. Место које сада описујемо пре рата је прво добило такву улогу, а данас је претворено у савремени клуб. Сада носи име „Ејнџелс“, а прво је имао назив „Република“ и „Андерграунд“ и многи љубитељи ноћног живота тамо су дочекали зору. У послератно доба ово место изгубило је улогу коју му је подарио Врањанац, па се касније ту населила и једна ромска колонија. По њиховом пресељењу ова пећина поново је добила нову градску улогу. Данашњи гости клуба и не слуте да су овде, првом половином прошлог века владали – „магнати прозводње и трговине печуркама“, како су их звали предратни новинари.

– Случајно сам, једног дана, налетео на неугледног становника једне калемегданске пећине – причао је јунак ове приповести. – Изледа да сам га задужио некад учињеном добротом, и он ми се поверио. Рекао је: Да сам за посао, ја бих брзо постао газда-човек. Али нисам. Где је скитница за рад и зараду? Ти можеш успети. Ти си вредан, домаћин човек. Нашао сам мајдан злата усред Београда и баш тебе ћу усрећити…

Белосветски луталица

Тако је и било, мада је Павловић прво са неверицом слушао причу непознатог вагабунда. Ипак, интуиција га је терала да га саслуша. И чуо је причу како је скитница некада спавао у Паризу у катакомбама и лагумима, и тамо је видео где се „људи обогатише гајећи у мраку печурке“.

– И ти ћеш тако, само ме послушај – бележе репортери савете које је некада добио Миле Врањанац.

Друга верзија ове приче гласи нешто другачије: Миле Павловић Врањанац, трговац у Београду, био је врло предузимљив, вредан и хуман човек. Негде око 1926. године запошљава код себе једног скитницу, просјака, ког је данима пре тога помагао. Учинило му се да би тај човек могао да ради и тако заради за хлеб, те му је понудио неке простије послове.

После неколико година проведених у Милетовој трговини некадашњи бескућник и просјак, искрено заволевши газду, приђе му једног дана и рече: „Газда, да ти откријем једну тајну… Ја сам, као скитница, прошао целу Европу, нема у којој рупи и ћумезу нисам спавао… видео сам да по пећинама људи гаје печурке, а ова испод Калемегдана је као створена за то, нашао сам једну удовицу, па ћу отићи да живим на њеном имању на селу, а мислим да би ти газада био врло успешан у узгајању печурака…”

Прича је заиста текла онако како је чудни човек обећао јунаку приче. Врањанцу није било потребно два пута рећи… Врло брзо се у општинским просторијама чуо смех када је Миле Павловић званично затражио дозволу да му се пећина изда у закуп. Коме треба рупетина поред Тврђаве? Али, дадоше му је. Није смео да им спомиње печурке, него је свој несвакидашњи захтев правдао неким другим уобичајеним пословима. После много перипетија, Град Београд му ипак дозвољава најам. Своју трговину затвара, те са четворочланом породицом креће у производњу. Кришом је довлачио земљу, семење, проучавао системе гајења, те направио силне плантаже под земљом, плодоносне леје у катакомбама, башту са „белим златом” – невиђену фарму!

– Врањанац се уселио пре три године и у ћутању је доносио земљу, правио леје и тражио семење – пише Матекало, један од најугледнијих београдских предратних репортера. – Безимени скитница давно је ишчезао, можда опет спава у париским катакомбама или негде другде. Када се врати, радоваће се…

„Миле Павловић је“, пише новинар, „постао магнат печурака, диктатор цена на београдским пијацама. И као највећу, као свету тајну, чува на онога скитницу који је у калемегданској пећини први видео мајдан белог злата“.

Миле је, са женом и децом, годинама живео у Калемегданској пећини, те су им и лична документа гласила на ту адресу, а својим иновативним решењима које је применио приликом гајења печурака, довитљивошћу, пожртвовањем и упорношћу, постао је највећи и најуспешнији произвођач у Србији, снабдевач најлуксузнијих хотела, ресторана, трговина и пијаца.

Зоран Николић, Новости / СНТВ