Са само 19 година дошла је у Београд после пропалог брака. У следећих неколико месеци Вера Пешић, лесковачка лепотица, како су је звали, постала је четвороструки тајни агент и одлучивала о томе ко ће бити стрељан у Београду, све време се кријући иза „сањалачких очију из којих није избијало зло које је у њој сакривено“, како су савременици говорили о њој.
Вера Пешић живела је под паролом „живи брзо, умри млад и буди леп леш“. Била је члан Централног комитета комунистичке партије, радила за озлоглашени Гестапо, роварила против четничког покрета, посећивала балове, имала многобројне удвараче…
Али, све је било кратког даха. Вера Пешић је стрељана са 25 година, а њена последња жеља била је „да јој меци не нагрде лице“.
Потекла из добре куће
Те 1919. године Вера Пешић је рођена у Сијаринској бањи на Бадње вече. Деда јој је био судија Великог Црногорског суда на Цетињу, а отац срески начелник, па није било сумње да ће Вера имати добро образовање.
Будућа шпијунка године одрастања и школовања провела је у Лесковцу. Лепа, згодна и веома интелигентна сламала је многа срца, а суграђани је прозваше „лесковачка лепотица“.
Није познато шта се тачно догодило, али Верини родитељи су остајали без новца. Излаз су видели у проналажењу мужа за своју ћерку која је тада имала тек 16 година. Док једни извори тврде да је Вера Пешић била удата за извесног полицијског писара Мила Крчединца, други наводе да је њен муж био неки Немац.
Како било, самовољна и одлучна Вера није дуго издржала у браку. Развела се после само две године и, са 19 година одлучила да се даље кроз свет пробија сама. Спаковала је кофере и кренула у српску престоницу.
Амбициозна у Београду
Чим је крочила на београдску калдрму, Вера Пешић потражила је посао. Ваљало је од нечега живети, па се прихватила рада у фирми која се бавила трговином. Овде се није дуго задржала. Наиме, убрзо упознаје мајора Славка Радовића, искусног официра Генералштаба Југословенске краљевске војске, који у Весни препознаје убитачну комбинацију лепоте и памети – квалитета који красе доброг оперативца.
По кратком поступку, Вера уписује и завршава курс за обавештајце. Учи немачки, енглески и француски, добија практичну обуку и упознаје се са строго поверљивим документима међу којима се налазио и „Елаборат о контраобавештајном раду“ у коме је изложена читава контраобавештајна мрежа на тлу тадашње Краљевине. Поред овога, учила је плес у школи Марије Маге Магазиновић, што ће јој касније бити од велике користи.
Паралелно, у потпуној тајности, Вера Пешић постаје члан Комунистичке партије (касније и Централног комитета КПЈ) и заправо, већ од првих дана у тајној служби, постаје двоструки оперативац.
Живот на високој нози
Од својих надређених Вера је добила јасан задатак – инфилтрација у шпијунску мрежу Британаца, Француза и посебно Немаца који су оперисали по Београду под шифром „Јупитер“ и организовали Културни савез фолксдојчера – Културбунд, преко кога су наоружавали своје људе.
Како би се убацила у кружок агената и упознала своје мете, Вера је постала редован гост престижних забава, популарних хотела и ресторана попут Мажестика, Балкана, Дарданела, локала у Скадарлији… Ту је друговала са дипломатама, различитим утицајним људима и репрезентима иностраних компанија скупљајући информације и кујући планове.
Пешићева се увек представљала као запослена у Генералштабу војске. Ово је био лукав план који јој је омогућио да њене мете заправо покушавају да врбују њу као свог инсајдера, дајући јој новац, чинећи услуге и пружајући јој предност у шпијунским играма.
Вера Пешић, захваљујући овој тактици, упознала је британског мајора Јулиуса Хана (шифрованог имена Цезар), првог човека такозване Секције Д британских обавештајаца у Београду, а потом и Ришара Депереа, вођу француских агената, са којим је 1939. године летовала у Марсеју. Обојица су јој понудили сарадњу и богато је плаћали.
Волела и мушкарце и жене
Напредујући у шпијунском свету, Вера Пешић успела је да упадне и у редове немачких агената. Вера је имала необичну улазницу – Елизабету фон Малтзан, звану Лепа Лили, супругу немачког амбасадора која се и сама бавила шпијунажом.
Лепа Лили и Лесковачка лепотица упустиле су се у љубавну авантуру током које је искусна Немица подучавала Веру вештинама завођења. Њих две биле су честе гошће ноћних клубова, барова са стриптизом и путених забава окупаних шампањцем и новцем, а није им било страно ни показивање емоција у јавности.
Информације које је марљиво прикупљала, Вера је редовно рапортирала југословенској служби, док је британским, француским и немачким партнерима сервирала биране ствари.
Врхунац Верине инфилтрације био је 1939. када је добила директну понуду да приступи Гестапоу и немачкој тајној служби БСД. Тада је ступила у везу са мајором Карлом Лотаром Краусом, шефом 6. одељења Гестапоа у Београду и устоличила се на месту најважнијег немачког агента у Југославији.
Упознала Адолфа Хитлера
Пред почетак Другог светског рата, због сарадње с Немцима, Вера Пешић бива избачена из југословенске службе, а одмах потом је хапси београдска полиција. Над Вером се спроводи физичка тортура и испитивање под оптужбом за шпијунажу, међутим, Краус и кнез Павле брзо су интервенисали те је српска Мата Хари пуштена на слободу, а затим пребачена у Беч где се опорављала и додатно едуковала у шпијунским играма.
У то време Вера Пешић чак упознаје Адолфа Хитлера. Иако није познато да ли је са њим направила неки договор, чињеница је да се Вера потом враћа у Београд и ради као новинарка, дописник немачких новина.
Са ове позиције стално путује у Грчку, Турску и Бугарску, подноси извештаје немачкој служби и Краусу, али наставља да ради и са Французима, југословенском службом и комунистима.
Свом љубавнику Вера обезбеђује и контакт са Костом Пећанцем, четничким војводом и херојем претходних ратова. Операција је названа „Ханибал“. Вера је са Пећанцем остварила контакт преко Ђорђа Роша, заједничког пријатеља и такође ратног хероја. Направљени су договори и, годину дана касније, Пећанац са Вером и Краусом одлази у Софију где се, фебруара 1941. састаје са рајхсмаршалом Херманом Герингом и добија 200.000 рајхсмарака да се не упушта у борбу са немачком војском.
Ново хапшење
После Мартовског пуча 1941. власти наређују да Вера Пешић буде ухапшена као шпијун који ради за рачун Немаца и пребачена у затвор у Лебану. Ипак, Вера успева да се измигољи и одлази у Сијаринску бању где са мајком дочекује априлско бомбардовање и почетак рата.
Већ 14. априла Краус је враћа у Београд и поставља у централу озлоглашеног Гестапоа са задатком да ради на сузбијању комуниста и праћење четника, а посебно у Лесковачком крају који је добро познавала.
Октобра 1941. губи се сваки траг мајору Краусу, а Вера завршава у наручју генерала Паула Бадера, команданта окупиране Србије, а паралелно се виђа и са Драгомиром Јовановићем, шефом Специјалне полиције у Београду. Поред њих, била је љубавница и првог човека Гестапоа у Лесковцу, али и Ратка Сотировића, агента Југословенске војне службе.
У новембру 1942. Вера улази у љубавну везу са Танасијем Тасом Динићем, новопостављеним министром унутрашњих послова у влади Милана Недића. Исти тај Динић ће 1945. бити стрељан од стране ОЗНА-е, као близак сарадник британских обавештајаца.
Исте године, Вера Пешић открива да четници раде са Британцима, а њен обавештајни рад резултирао је хватањем, мучењем и стрељањем пожаревачког вође четника Милана Калабића. Иначе, Вера је раније била у вези са Калабићем (наравно представила му се лажним именом) и овај њен поступак био је заправо освета за догађаје из 1924. Наиме, Калабић је тада, као припадник Жандармерије, био умешан у убиство браће Мијушковић у Никшићу, који су били Верини рођаци и актери терористичких акција против југословенских власти.
Одлучивала о животу и смрти
На један миг Вере Пешић људи у логорима Бањица, Јајинци, Сајмиште… могли су бити ликвидирани или ослобођени. Верује се да је велики број комуниста из заробљеништва пуштен захваљујући Вери Пешић, али и да су хиљаде националиста и четника били убијени по њеном налогу.
Из затвора у Лесковцу је, 1943. извукла 120 комуниста само на основу тога што је тврдила да су они „оклеветани да су сарадници НОП“.
Са друге стране и партизани су покушавали да од ње дознају шта спремају четници и Немци, а „седење на више столица“ довело је до тога да јој је глава била уцењена од стране Британаца на 300.000 фунти.
Вера је стално била на опрезу. Користила је лажна документа, прерушавала се, а захваљујући, мало срећи, мало информацијама, избегла је неколико атентата.
Ипак, у лето 1943. године долази у Горњу Јабланицу да прикупи податке о деловању страних служби на овом простору. Међутим, четници јој постављају заседу, хватају је и спроводе у Горски штаб 110 где је осуђена на смрт.
Како би је сачували, реаговали су и Немци и генерал Недић, министар Динић и многи, многи други. С друге стране Вера је тражила само једно, да насамо разговара са мајором Радославом Ђурићем, познатијим као Каплар Мића, који је командовао Горским штабом 110.
И разговарали су. Целу ноћ. Изјутра пресуда је била суспендована јер „сведочење Вере Пешић после рата може допринети разоткривању многих издајника и злочинаца“.
Јасно, Вера је постала Ђурићева љубавница и брзо се решила конкуренције. Лекарку Мариолу Берђајеву пријавила је Гестапоу који ју је ухапсио као Јеврејку и стрељао, а све је представљено као сплет несрећних околности.
Паралелно, преузимала је команду над Ђурићем и утицала на смењивање и постављање команданата бригада и корпуса, повећавајући мржњу коју су према њој гајили припадници војске.
Ситуација је у једном тренутку постала алармантна до те мере да новембра 1943. генерал Дража Михајловић шаље депешу Ђурићу да реши ситуацију и уклони Пешићеву из штаба. Тако и би.
У наредних 7 месеци, Вера је за Ђурића оперисала на територији Косова и Метохије завршавајући различите задатке. Ваља споменути да је Ђурић био спреман да пребегне у редове партизана и, како ће се касније показати, био је кртица Јосипа Броза Тита у четничким редовима.
Повратак Вере у Штаб 1944. пропраћен је негодовањем које је прерасло у преврат.
Смрт стрељањем
О смрти Вере Пешић постоји неколико верзија догађаја, али се све завршавају исто.
Према једној, у пучу су заробљени Вера, њена мајка Анђа и Ђурић. Жене су одмах стрељане, док је Ђурић побегао и придружио се комунистима.
Друга верзија каже да су побегли све троје, али да је Вера са мајком ухваћена неколико дана касније и затим убијена.
Према трећој причи, после бекства тројца, жене су откривене неколико месеци касније сасвим случајно у околини Медвеђе, а затим су стрељане.
У сваком случају, у време када је стрељана Вера је имала 25 година, а њене последње речи биле су молба да јој „меци не нагрде лице“.
Иза ње остала је само једна фотографија.
Иван Радојичић, 011 Инфо