Академик Василије Крестић: Сагласан сам са ставом Синода СПЦ по питању државноправне припадности КиМ и сматрам да је критичка инвенктива према СПЦ крајње неоправдана. Не смемо дићи руке и признати онако како се од нас тражи. Ако се поврати стање какво очекујемо, ако се паметном политиком успостави власт под новим политичким околностима, у овом геостратешком окружењу које очекујем да ће се догодити, моћи ће да се изврши пацификација тог насилног албанског становништва на Косову иза кога стоје западни ментори.
Са истакнутим историчарем, дугогодишњим професором Београдског универзитета и академиком Василијем Крестићем (1932) разговарамо о унутрашњем дијалогу о решењу за КиМ, да ли се САНУ ослободила одређеног положаја у коме је била са ранијим руководством, о сталним оптужбама и притисцима из Хрватске, због чега се никада не смемо одрећи Косова и Метохије и друштвеној обавези интелектуалаца да говоре и утичу и данас, када политичари настоје да историографију учине својом слушкињом. Сазнајемо да је одрастао у родитељској кући која је била православна и да је за време окупације ишао на часове појања и држао певницу, као и да је учествовао на Светосавским приредбама.
„Црква је била део мог живота, део мог одрастања“, каже академик Крестић. „Као историчар који припада овом народу, веома високо ценим Цркву и ми немамо значајнију институцију од ње“.
У поруци Светог Архијерејског Синода СПЦ истакнуто је да је питање Косова и Метохије српско црквено, национално и државно питање првог реда и да представља саму срж нашег црквено-народног бића и постојања. У поруци је истакнут став Његове Светости Патријарха Иринеја: „Апелујемо на наше државнике да не смеју никада да дају своју сагласност за отуђење Косова и Метохије, јер оно што се силом узме, то се и врати, оно пак што се поклони некоме, то је за свагда изгубљено, а то Срби и Србија не смеју дозволити“. Председник Србије изјавио је да став СПЦ није реалан. Дневна политика, по ко зна који пут, стоји иза става да Црква не треба да се бави државнотворним питањима и да ће политичари доносити одлуке без дијалога са најважнијим институцијама Србије.
Академија се већ изјаснила, објашњава наш саговорник и додаје да је недавно објављена књига са јасним ставовима оних академика који су били спремни да говоре о том проблему. Истиче да нико нема овлашћење да лиши Цркву права да се изјашњава о тако значајном питању. Из више разлога – јер је Црква одиграла значајну историјску улогу кроз све време од када постоји Српска Православна Светосавска Црква. Да није било Цркве не би било ни нас Срба оваквих какви смо. Она је била стуб који је носилац српске идеје. Лишавати је сада да говори о будућности КиМ је крајње неоправдано и без добрих намера. Исто се односи и на Академију, која није задужена да се бави дневном политиком, али мора да се бави значајним друштвеним и државним питањима, објашњава академик Крестић и поставља питање – Каква би то институција друштвена и научна била а да о КиМ нема своје мишљење?!
САНУ је под претходном управом препуштала питање КиМ политичарима, сматрајући да је то дневна политика, тврди академик Крестић и истиче да за њега то није питање дневне политике, него питање о коме морају да се изјасне све личности и све институције. „Нисам тад критиковао Академију као установу, него руководство Академије које је било недорасло да води тако значајну установу и које је унизило читаву Академију. Ситуација је данас знатно боља. Академија је спровела унутрашњи дијалог кроз своја оделења“, објашњава он и открива да су академици у огромној већини имали сличан или исти став као овај који је сада изнео. Током тог дијалога није било академика који су јавно изразили спремност да КиМ треба признати као посебну државу. Међутим, ван тог јавног дијалога било је појединих чланова Академије који су изнели и такве тврдње.
Коментаришући недвосмислен став Цркве да је проблем КиМ наш Крст, Завет и определење српског народа за Вечност, и актуелне политике која саопштава да са Албанцима не тргује, а да ће проблем бити решен уз вољу нашег народа, академик Крестић каже да су политичари довели проблем у ћорсокак и да се апсолутно не слаже са таквим начином решавања.
„Мој став је у потпуној супротности од онога који заступа данас званична политика по питању Косова и Метохије. Имам идентичан став као Свети Синод СПЦ и не сматрам да је питање КиМ нужно решавати у овом тренутку, ако није могуће да се реши онако како то одговара српским националним интересима. То је болно питање које ћемо тешко решити, али ја сматрам да то није „замрзнуто питање“ како се званично представља, него да је то наша територија под окупацијом. Свака окупација је насилна јер она траје одређено време“.
Према резултатима недавих истраживања, 80% српског становништва је против решавања овог питања у овом часу и против тога су да се самозваној држави Косово да право да буде члан Унеско и УН, чиме би се практично признала та самозвана држава. Атуелна власт убеђује нас да ће све учинити да се то расположење промени.
„На који начин да утичете на промену става чак 80% становништва?“, пита академик Крестић. Истиче да је ово опасна изјава која треба да изазове страх, јер како мењати свест људи који имају сасвим другачији став од оних који би желели да то питање реше у овом тренутку? Притисак страних ментора који траже овакво решење је огроман и ситуација за нашу власт у преговорима је веома непријатна, истиче он, додајући да не сумња у њихове добре намере, али сматра да им планови нису реални и да су апсолутно неприхватљиви овакви какви су.
Свакога дана Албанци смишљено врше терор над српским становништвом. Недавно су пуцали на мајке и децу. Очигледно да смо у овом тренутку немоћни да прекинемо то насиље. Једино решење је да стрпљиво, упорно истрајавамо, како би наше становништво које је на КиМ преживело. Неће бити лако ако насиље дуже потраје и окупација буде репресивнија. Шта би тек било када бисмо и све признали и предали онако како се од нас тражи, пита се уважени академик и додаје – да ли нам то обећава бољи живот нашег становништва?! Констатује да то ништа не решава, а да на тај начин дижемо руке од своје територије за сва времена, у перспективи. Овако имамо наду да ћемо проблем решити у будућности. Данас нико не врши пацификацију насилног становништва на Косову. Имају потпуно одрешене руке, подсећа он и примећује да су ти притисци на српско становништво смишљени како бисмо дигли руке од КиМ. Иза те агресије Албанаца стоје ментори, објашњава наш саговорник и каже да је то притисак да се одрекнемо Косова. То не треба да радимо
Да се отрпи и сачека време које ће нам бити наклоњено
„Ми у овом часу немамо никакве могућности да се на било који начин ослободимо те окупације и да ослободимо територију од окупатора. Али, као историчар посматрам тај проблем и морам да кажем да су историјски процеси у нашем временском периоду, ових генерација које сада живе, много убрзанији него раније. Нема више империја које трају стотинама година какво је било Османско или Хбзбуршко царство, нема више могућности да једна сила буде униполарна дуже време, а то се показало и у случају Америке, него се све убрзано мења. Управо због тога нисам склон да на брзину решавамо у овом тренутку питање КиМ. Ја сам за то да се чека стрпљиво, да се отрпи и сачека време које ће бити наклоњеније Србима и начину решавања српског питања“.
Не сагледавам крај уценама, тврди академик Крестић и изражава бојазан да ће то дуго трајати у перспективи. Ако пристанемо да самозвана република косово уђе у УН, признајемо стање које нам сада намеће Запад. Ни под којим условима не бих на то пристао, категоричан је наш саговорник. Сад иду на то да створе заједницу српских општина, али на основу закона и Устава те нове албанске власти. Да ли треба да добијемо такву заједницу, а да се одрекнемо територије која је саставни део наше државе, пита он и додаје да КиМ нису на столу за трговину.
Кад се Апелом за непризнавање КиМ огласила група интелектуалаца међу којима је било десетак владика и исто толико академика, међу којима је био и Крестић, званична политика је осула паљбу по том документу. То показује, објашњава академик, да између политике и већег дела јавног мнења постоји несагласност. А ја се бојим те несагласности и бојим се последица, искрен је наш саговорник.
Потребна је национална сагласност
Потребна је мобилизација читавог народа. Неопходна је национална сагласност и чекање да се измени геополитичка ситуација. Без те промене ми не можемо ништа учинити, чак и да смо потуно сагласни. Нажалост, нисмо сагласни, али 80% становништва се противи решавању у овом тренутку. Да ли ће тих 20% гледати да реши проблем КиМ не питајући народ, или ће остварити референдум који најављују, остаје да видимо.
„Не знам колико пута сам био на КиМ, много пута“, каже академик Крестић и тврди да знатан део докумената експлицитно говори о томе да је то српска земља. САНУ је скоро објавила три зборника о КиМ, отворена је одлична изложба о правој слици Косова и Метохије. Има много покушаја да се чињенице фалсификују за потребе окупатора да би се оспорила истина да је то српска територија. Кроз своје институције урадили смо доста на том плану, држава чини све што је у њеној моћи, али је западноевропско мишљење далеко моћније од историјских чињеница. Они су довели до окупације и подржавају је.
У најновијој књизи коју је издала САНУ „Великохрватске претензије на Војводину и Босну и Херцеговину“ академик Крестић је разобличио политику Хрватске према српском народу и српској територији последњих 150 година. „Хтео сам да покажем да, упркос томе што је Србија у протеклим периодима, посебно у Хагу, била оптуживана као држава која је имала великосрпске хегемонистичке претензије, а Срби као насилан народ који жели да се домогне туђих територија, објашњава академик Крестић, да је Хрватска континуирано, уназад преко 150 година, стално неговала великохрватску идеју. Реч је о континуитету који се не мења преко ноћи. То се следи и доводи до тога да Хрватска и под садашњим руководством има претензија да се домогне делова који јој ни по ком основу не могу припадати.
Не треба имати илузије да Хрвати неће настојати да некако прекораче преко Дунава. Хрватска има незахвалан геополитички положај – личи на перецу, објашњава академик Крестић и каже да има дужину, али нема стратешку дубину. Држава чији ни један град није удаљен од државне границе више од 60 км нема перспективу и управо зато постоје те великохрватске тежње да се њен трбух, који би чинила БиХ до Дрине, попуни и заокружи. Није случајно да је управо због тих захтева дошло и до геноцида над Србима, закључује наш саговорник. Требало је истребити тај антихрватски елемент који неће да прихвати да буде политички Хрват. Век и по хрватска политика Србе третира као православне Хрвате. Нису нас признавали. Одузимали су нам право на језик, а Цркву су називали Грчко Источна Црква. Све што је српско је брисано. Расла је тежња да Хрватску треба учинити етнички чистом и колико год је могуће више Римокатоличком. Та тежња је и данас присутна у наступима оних који се залажу за паролу „За дом спремни“. Томе се жестоко треба супротставити.
Црква – стуб српске идеје
Као историчар, веома високо вреднујем веру и Цркву којој припадам. Јер та Црква је била стуб српске државне и српске националне мисли. Она нас је очувала да останемо у том корпусу српства, у традицији коју смо имали. Црква је кроз нашу традицију прожела читаву нашу прошлост и као такву институцију која је имала тако значајну улогу са својим првосвештеницима који су у своје време били најученији људи, поред политичара који су у средњем веку представљали нашу државу, ја је веома ценим и уважавам.
Разговарала Славица Лазић, Православље бр. 1235, 1. септембар 2018.
Лектура, коректура и редактура: Хронограф
