– На црногорско приморје сигурно више никада нећу ићи, али не могу да кажем да нећу у Црну Гору, одакле је пореклом мој деда, за кога сам баш била везана – рекла је Сара Видак за медије одмах по повратку у Србију, после 23 дана која је провела у спушком притвору.
Студенткињу из Београда, Основни суд у Котору прекјуче је неправоснажно осудио на четири месеца затвора због наводног напада да судију Прекршајног суда у истом граду Јелену Станишић. После изречене казне Сара Видак пуштена је на слободу, није јој изречена мера забране напуштања Црне Горе и девојка која је у притвору била од 14. августа, са родитељима и дечком Стеваном Прпом упутила се ка Србији.
– Било ми је важно само да загрлим најмилије и да више не слушам те притворске приче о томе како се који командир понаша, ко је кога лупио, а ко вратио – прича Сара са којом се екипа Блица сусрела неколико сати после њеног доласка у Београд.
На први поглед Сара изгледа као већина двадесетогодишњакиња, а само она зна шта је преко главе прегурала у протекле више од три недеље.
Обучена у црвено-белу хаљину, деловала је ведро. Гледала је људе који излазе из градских аутобуса, жене које носе пуне кесе из продавнице, и осмех јој није силазио са лица. Каже да јој је управо та “обичност” недостајала.
– Када смо кренули ка Србији, већ око 23 сата задремала сам у колима. У притвору смо у десет ишли на спавање, и изгледа да сам се привикла на то. Када сам се тргла из тог полусна, прво што ми је било у глави је само да не угледам затворски кревет – каже Сара.
У Београд су стигли око четири сата ујутро и тада је, како каже, прво пољубила деветогодишнег брата Филипа, који јој је, напомиње, највише недостајао.
– Легла сам поред њега, загрлила га и тек тада се опустила и заспала. Мислила сам да ћу спавати сатима, али не. Сада ми је само важно да будем са родитељима, братом. Мајку и оца видела сам и док сам била у притвору, али то је нешто сасвим друго. Нисам могла да их додирнем, између нас је био плескиглас, разговарли смо телефоном. Хоћу да видим драге људе, пријатеље, са којма сам по цео дан била напољу. Желим да седимо, пијемо кафу и опуштено причамо о стварима које су се њима дешавале, а не о притвору и како сам ја проводила дане – наводи Сара и додаје да се припрема и за факултет, са кога су је, како каже, подржали током свих дешавања у Црној Гори.
Сара на крају напомиње да не зна шта будућност носи и да ли ће опет отићи у Црну Гору. Понавља да сигурно неће отићи на приморје, али није немогуће да посети рођаке из унутрашњости ове државе и који су све време били уз њу и њену породицу.
– После свега ја сигурно нећу. Само можда у случају „не дај Боже“ – додала је Сарина мајка Оливера Видак-Ковачевић.
Њена мајка је додала да сами наслови у црногорским медијима доста илуструју.
– Прво су наслови били да је Сара огребала судију, па претукла, па ударила једнојг полицајца и на крају другог. Јасно је све, а видите и сами колико је висока и какве грађе је, па је сигурно таква могла да нокаутира човека два са два – констатовала је Сарина мајка.
Ана Ж. Аџић, Блиц
