– Не волим новац, али ми је потребан. Мислим да већина људи који имају породице овако размишља. Монаси, аскете, наравно, имају другачији призив, али и они се обрадују кад се после труда њихових руку на столу нађе векна хлеба, или се набави материјал за обнову храма.
Сматрам да је веома лицемерно што неки хришћани категорички осуђују труд за стицањем материјалних добара. Ако посматрамо причу о Христу и богатом младићу (Мт. 19, 16-30), ту није осуђено младићево богатство, већ то што му је богатство било драже од Христа. Кад каже да је лакше камили проћи кроз „иглене уши“ него богатоме ући у Царство Небеско (Лк. 18, 18-27), Христос мисли на ниска царинска врата, кроз која је човек могао провести камилу само ако скине с ње терет, да би се царина пописала. Дакле, богаташ може ући у рај, али не док је сувише везан за земаљско богатство.
Прича о човеку који сабира жито и износи велике планове (Лк. 12, 13-21), није критика стицања материјалног, него критика похлепе. Текст исказује директно противљење особама које складиште летину да би је у време оскудице продали по скупљој цени. Овакво злоупотребљавање потреба ближњих зарад сопственог богаћења и лакомства итекако је удаљено од Еванђеља. Блажени Августин објашњава да је сељак „намеравао да испуни своју душу прекомерним и непотребним трбухоугађањем и био је охол не обазирући се на све оне празне трбухе сиротих. Он није схватао да су трбуси сиромаха много сигурније складиште него његови амбари.“ Сличан пример налазимо и у Причи о богаташу и Лазару (Лк. 16, 19-33).
Eванђеље ни у једном тренутку не осуђује материјално богатство, нити потребу за основном сигурношћу. Оно позива сиромашне на труд, наду и поуздање у Бога, и категорички се противи лакомству. Ко има породицу, нарочито ко има децу, желеће да им пружи основну сигурност, не заборављајући притом да поуздање у Бога и скромност долазе пре свега. Било је и биће много имућних светитеља (Свети Никола и свети Немањићи су најпознатији међу њима). Примећујемо, међутим, да су се богатством служили и на добробит ближњих. Да не помињемо многе свете у чијим се житијима каже како су поделили сиромашнима своје имање и све богатство. Стицали су, зарађивали, трудили се, чували, али нису жалили да се свега одрекну зарад већег и далеко важнијег циља – Царства Небеског (Мт. 13, 44). Тако и ђаво кад искушава Христа, нуди му сва богатства на свету (Мт. 4, 3-11) ако му се поклони. Христос то одбија. Кроз три описана искушења нам постаје јасно да се Он изборио против три најопасније страсти којој су склони људи, међу којима је и похлепа.
Као дивну супротност раније наведеним лакомим људима, Христос наводи праведног Лазара и удовицу која је дала последњу лепту као прилог у храм (Мк. 12, 41-44). Једни служе материји, други служе Богу. Но увек морамо имати на уму да материја није по себи зла (такво учење је и осуђено од стране Цркве), већ је зло обожавање материје. Она је дата човеку да се њоме служи, унутар ње живи, а она и чини његов саставни део (тело). Нисмо духови, но људи од душе и тела.
Свет није црно-бели. Нити су сви богаташи лоши, нити су сви сиромашни добри. Све је до личности. Битно је шта особа сматра БОГатством, јер „где је богатство ваше, онде ће бити и срце ваше“ (Мт. 6, 19-21). Постоје људи који су постали сиромашни не због животних околности, или несрећа, но што су, једноставно, лењи. Прокоцкали, пропили, били једнаки блудном сину из еванђелске приче. И исто као и он, увек могу да се врате Оцу.
У нашем народу постоји та нездрава завист, па чим је неко имућан, заживи презир, лаж и љубомора према њему. Ко је поштено стекао новац, свака му част, способан је и вредан, а вероватно ће и користити новац на добробит ближњих. Исто тако, није дужан да поклања новац онима који су беспослени и тобож јадни. Дариваће смислено, и то онима којима је заиста потребно.
Ово говорим и у контексту разних оптужби на рачун свештеника, у чему се углавном претерује. Они имају своје породице и потребе као и сви. Не треба бити лицемеран и очекивати да свештеник живи као монах у манастиру, на хлебу и води. Наша вера не налаже сиромаштво, она позива на скромност. Друга је ствар што неки не признају за скромност ништа више од седамдесет кила тежине и осамдесет коњских снага аутомобила.
Христос је имао благајника, и из те благајне делио сиромашнима. Нажалост, знамо да се благајник полакомио, те је Христа издао. Ту видимо колико брига за новац може бити погубна. Да су људи бољи и свет лепше место, новац нам не би био потребан. Ова земља има довољно добара да нахрани сву своју децу. Због мањине похлепних, већина гладује. Хришћани, у суштини, не воле новац, али не могу га се сасвим одрећи. Новац је потребан да се сазида храм, да се нахрани гладан човек, да се дете обуче, ишколује, лечи и изведе на пут. И нема ничег погрешног уколико видиш на столу плод својих руку и заблагодариш Богу на шанси да уживаш у Његовим добрима.
