Марко Радаковић: Хришћанство не налаже сиромаштво, него позива на скромност

0

– Не волим новац, али ми је потребан. Мислим да већина људи који имају породице овако размишља. Монаси, аскете, наравно, имају другачији призив, али и они се обрадују кад се после труда њихових руку на столу нађе векна хлеба, или се набави материјал за обнову храма.

хришћанство и новац
„Лакше је камили проћи кроз иглене уши него богаташу ући у Царство Небеско“ / Фото: Илустрација

Сматрам да је веома лицемерно што неки хришћани категорички осуђују труд за стицањем материјалних добара. Ако посматрамо причу о Христу и богатом младићу (Мт. 19, 16-30), ту није осуђено младићево богатство, већ то што му је богатство било драже од Христа. Кад каже да је лакше камили проћи кроз „иглене уши“ него богатоме ући у Царство Небеско (Лк. 18, 18-27), Христос мисли на ниска царинска врата, кроз која је човек могао провести камилу само ако скине с ње терет, да би се царина пописала. Дакле, богаташ може ући у рај, али не док је сувише везан за земаљско богатство.

Прича о човеку који сабира жито и износи велике планове (Лк. 12, 13-21), није критика стицања материјалног, него критика похлепе. Текст исказује директно противљење особама које складиште летину да би је у време оскудице продали по скупљој цени. Овакво злоупотребљавање потреба ближњих зарад сопственог богаћења и лакомства итекако је удаљено од Еванђеља. Блажени Августин објашњава да је сељак „намеравао да испуни своју душу прекомерним и непотребним трбухоугађањем и био је охол не обазирући се на све оне празне трбухе сиротих. Он није схватао да су трбуси сиромаха много сигурније складиште него његови амбари.“ Сличан пример налазимо и у Причи о богаташу и Лазару (Лк. 16, 19-33).

хришћанство и новац
Фјодор Броников: „Богаташ и убоги Лазар“ / Фото: Wikipedia

Eванђеље ни у једном тренутку не осуђује материјално богатство, нити потребу за основном сигурношћу. Оно позива сиромашне на труд, наду и поуздање у Бога, и категорички се противи лакомству. Ко има породицу, нарочито ко има децу, желеће да им пружи основну сигурност, не заборављајући притом да поуздање у Бога и скромност долазе пре свега. Било је и биће много имућних светитеља (Свети Никола и свети Немањићи су најпознатији међу њима). Примећујемо, међутим, да су се богатством служили и на добробит ближњих. Да не помињемо многе свете у чијим се житијима каже како су поделили сиромашнима своје имање и све богатство. Стицали су, зарађивали, трудили се, чували, али нису жалили да се свега одрекну зарад већег и далеко важнијег циља – Царства Небеског (Мт. 13, 44). Тако и ђаво кад искушава Христа, нуди му сва богатства на свету (Мт. 4, 3-11) ако му се поклони. Христос то одбија. Кроз три описана искушења нам постаје јасно да се Он изборио против три најопасније страсти којој су склони људи, међу којима је и похлепа.

Као дивну супротност раније наведеним лакомим људима, Христос наводи праведног Лазара и удовицу која је дала последњу лепту као прилог у храм (Мк. 12, 41-44). Једни служе материји, други служе Богу. Но увек морамо имати на уму да материја није по себи зла (такво учење је и осуђено од стране Цркве), већ је зло обожавање материје. Она је дата човеку да се њоме служи, унутар ње живи, а она и чини његов саставни део (тело). Нисмо духови, но људи од душе и тела.

хришћанство и новац
Џејмс Тисо: „Млади богаташ одлази тужан“ / Фото: Wikipedia

Свет није црно-бели. Нити су сви богаташи лоши, нити су сви сиромашни добри. Све је до личности. Битно је шта особа сматра БОГатством, јер „где је богатство ваше, онде ће бити и срце ваше“ (Мт. 6, 19-21). Постоје људи који су постали сиромашни не због животних околности, или несрећа, но што су, једноставно, лењи. Прокоцкали, пропили, били једнаки блудном сину из еванђелске приче. И исто као и он, увек могу да се врате Оцу.

У нашем народу постоји та нездрава завист, па чим је неко имућан, заживи презир, лаж и љубомора према њему. Ко је поштено стекао новац, свака му част, способан је и вредан, а вероватно ће и користити новац на добробит ближњих. Исто тако, није дужан да поклања новац онима који су беспослени и тобож јадни. Дариваће смислено, и то онима којима је заиста потребно.

Ово говорим и у контексту разних оптужби на рачун свештеника, у чему се углавном претерује. Они имају своје породице и потребе као и сви. Не треба бити лицемеран и очекивати да свештеник живи као монах у манастиру, на хлебу и води. Наша вера не налаже сиромаштво, она позива на скромност. Друга је ствар што неки не признају за скромност ништа више од седамдесет кила тежине и осамдесет коњских снага аутомобила.

хришћанство и новац
Марко Радковић

Христос је имао благајника, и из те благајне делио сиромашнима. Нажалост, знамо да се благајник полакомио, те је Христа издао. Ту видимо колико брига за новац може бити погубна. Да су људи бољи и свет лепше место, новац нам не би био потребан. Ова земља има довољно добара да нахрани сву своју децу. Због мањине похлепних, већина гладује. Хришћани, у суштини, не воле новац, али не могу га се сасвим одрећи. Новац је потребан да се сазида храм, да се нахрани гладан човек, да се дете обуче, ишколује, лечи и изведе на пут. И нема ничег погрешног уколико видиш на столу плод својих руку и заблагодариш Богу на шанси да уживаш у Његовим добрима.

ФБ Марко Радаковић Авденаго

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.