Сваки дан је исти, а овај је најтежи. Тада се све врати уназад, сећање, бол, туга. То је тешких петнаест година. Сваки дан устајем и питам се зашто се то десило, а одговора нема.
Овако 15 година после убиства гардиста Драгана Јаковљевића и Дражена Миловановића у касарни на Топчидеру, за које до данас нико није одговарао, за Блиц говори Драганова Мајка, Роса Јаковљевић.
Деценију и по од ужасног догађаја који им је у трену уништио животе, њихове породице, као ни јавност немају одговор на питање ко је убио два младића на одслужењу војног рока – злочин остаје неразјашњен, а починиоци некажњени.
Њихове породице и на ову годишњицу смрти траже само једно – да сазнају истину о њиховој смрти.
Та ноћ, 5. октобра 2004. године у дому Јаковљевића у селу Бела Река, недалеко од Шапца, као да и данас траје. Тог дана Роса Јаковљевић повезала је црну мараму коју и сада, петнаест година касније не скида. У црном је и Јанко, Драганов отац. То је први знак туге, а кад проговоре, зајецао би свако.
– Сваки дан је исти, а овај је најтежи. Тада се све врати уназад, сећање, бол, туга. То је тешких петнаест година. Сваки дан устајем и питам се зашто се то десило, а одговора нема. Нема мог Драгана а нема ни истине ко га је и због чега убио. Отишао је да служи држави а вратили су га у ковчегу. Да је била болест или саобраћајна несрећа, могла бих да разумем, али ово не могу – прича Роса, док јој се очи пуне сузама.
Данас ће на гробље, баш као и сваког другог дана, да оплакује сина. Не усуђује се да иде пут Београда где њен супруг Јанко Јаковљевић последњих 15 година „обија врата“ државних установа тражећи истину о погибији сина. Узалуд.
– Ми знамо да нашу децу ништа не може вратити али било би нам лакше да бар неко за то одговара и да се љага скине и са нас. Само да добијемо одговор коме су сметали. Нама је само стало до истине – прича Јанко Јаковљевић, отац гардисте Драгана Јаковљевића.
Са правним заступницима договарају даље кораке. Не губе наду, иако се случај пред органима у Србији не приводи крају.
– Две године случај стоји и ништа се није радило на томе. Сви се погибије наше деце сете само петог октобра. Сада смо решени опет нешто да радимо. Видећемо да ли ћемо се поново обратити суду у Стразбуру или председнику државе. Нешто морамо радити. Истину морамо сазнати. Породице оних који су отишли, а такође су били војници, гледају у нас. Те мајке траже од нас да будемо на челу колоне, да поведемо протест, да нешто урадимо. Стварно је жалосно и срамота. Доказано је да су деца убијена а држава ништа не предузима. Ми смо добили одговор из Стразбура, Вашингтона, Немачке. Три четири комисије су доказале да су деца убијена. Држава не може да каже да нису убијени. Она само треба да предузме нешто – закључује Јанко.
Са истом поруком, исписаном на Драганов портрету завршавају и почињу сваки дан: „Нека ти на небу друштво праве Божји анђели, твоја овоземаљска честитост то заслужује“. Заслужује и истину о смрти, али ње ни до данас нема.
Подсетимо, Драган Јаковљевић и Дражен Миловановић погинули су 5. октобра 2004. године док су били на стражи у ограђеном војном простору, у близини Улице Теодора Драјзера, у Београду.
Обојица су имали по две прострелне и једну устрелну рану од ватреног оружја. Њихова тела пронађена су у девет сати ујутро.
Како је објављено, војници који су били у близини, чули су шест појединачних хитаца, и после паузе још два или три кратка рафала.
Први који су дошли до гардиста били су старији водник Марко Ковачевић и водник Иван Павловић.
М. Чворић, Блиц
