Душан Вукотић Гостељски: Остварење Блеровог плана – ПРОГЛАШЕНА Велика Албанија! РУШЕ Републику Српску!

У суботу је министар унутрашњих послова Албаније, са својим „колегом” из квазидржаве Косово, потписао споразум по коме ће у следећој години граница између Србије и Албаније бити заједничка.

Албанска агресија на Србију

У суботу је министар унутрашњих послова Албаније, са својим “колегом” из квазидржаве Косово, потписао споразум по коме ће у следећој години граница између Србије и Албаније бити заједничка. Премијер Албаније Еди Рама је мангупски и крајње провокативно констатовао, да одбија да присуствује таквом догађају, јер је то “тек пола посла”. Наиме, он ће да дође у оном часу када граница између парадржаве Косово и Албаније буде у потпуности уклоњена, то јесте, доћи ће онда када се и званично прогласи стварање Велике Албаније.

У Србији, чини се, никоме у врху државе не пада на памет да је потребно нешто да се предузме, да би се заштитио суверенитет и територијални интегритет земље. У смислу српског Устава, којег безочно гази свеукупна српска власт – и извршна и судска и законодавна – Косово и Метохија је јужна српска покрајина, то јесте, саставни део је државе Србије. У међународноправном смислу, такође, КиМ је покрајина у саставу Србије. Према томе, оно што је урадила Албанија у суботу, два дана пред Нову годину, јесте агресија на Србију и то је, практично, анектирање српске територије од стране туђина и бескрупулозног окупатора. Такав упад Албаније морао би да се посматра као војни поход на Србију.

Не постоји држава на свету, која у оваквом случају не би пошла да својом војском заштити своју територију. Нажалост, године испирања мозга учиниле су да целокупна српска власт, па и велики део грађана Србије, држе да Космет није српска земља и да не припада Србији. Отуда, можда, и не треба да чуди да се нико ни на суботњем протесту против диктаторског режима Александра Вучића, ниједном једином речју, није осврнуо на дивљачку агресију Албаније на Србију, нити се сетио да у било каквом контексту помене Косово и Метохију.

Зачудо, ниједна српска политичка партија није се огласила ни саопштењем тим поводом, као да се овде ради о некој другој, туђој земљи, а не о нашој отаџбини.

Дефетизам као убојито оружје

Оно што је најстрашније у свему јесте чињеница да је садашњи српски председник ширио дефетизам унутар земље пуних шест година, чиме је у великој мери охрабрио све српске непријатеље да на све могуће начине притискају Србију (али и Српску) свакојаким захтевима, смицалицама, укључујући ту и “обојену револуцију” у најави, типа “Отпора” с краја прошлог века. Ту више нису у питању само Албанци у Србији и Албанији, који више не презају да Србију третирају и омаловажавају како им се свиди. То исто сада чине и муслимани Санџака, који Србе такође проглашавају окупаторима. Власи и Бугари на истоку Србије стидљиво (с времена на време) подвлаче шта је “њихово”. Једино су се Мађари донекле примирили, да ли због Орбанове политике или, једноставно, зато што су проценили да је најбоље да сачекају, да Србију на колена баце косовски Шиптари, Албанци из Албаније, “Бошњаци” из Санџака (Рашке области), евентуално Власи, па и Бугари – и да онда свој циљ досегну без великог напора.

Као што је на почетку овог текста речено, Албанија није направила заједничку границу с натовско-шиптарском незаконитом творевином под српским именом Косово, него је на такав начин грубо повредила границу између Албаније и Србије. На такав акт међународног разбојништва Србија би морала да одговори, најпре оштром дипломатском нотом, а ако то не уроди плодом, тада и оружаном силом. У оваквом случају, Србија би таквом решењу (војном, уколико се Албанија оглуши на дипломатски ултиматум), морала да прибегне, уколико намерава да и даље егзистира, не само као држава, него и као географски појам. Наиме, очувањем мира „по сваку цену“, односно, самоубилачком политиком српског председника, народ Србије осуђен је на постепено умирање и нестајање. У овом случају, ни од какве помоћи нам неће бити флоскула, да ми „немамо више деце за рат“, јер ћемо у оваквом миру сигурно остати без државе, без будућности, а тиме, последично – и без деце.

Тони Блер у лику Александра Вучића

Политика садашњег председника Србије, у пракси је политика ратног злочинца Тонија Блера, Вучићевог намесника. Или, још прецизније, то је политика Блеровог Института за глобалне промене, који, чак, расписује и конкурсе за ангажовање саветника у српској влади и српском председништву. Оно што Вучић говори, заправо су речи Тонија Блера, које му овај трпа у уста. Ширење малодушности и беспомоћности, најјаче је оружје против Срба и Србије, којим се данас служе Вучићеви ментори или „западни пријатељи“. Нажалост, у Србији се и даље ћути о таквој чињеници, јер, изгледа, мало коме иде у прилог да о томе јавно проговори.

Свакако, логично је да власти крију такву истину као змија ноге, али је веома необично да баш нико из српске опозиције озбиљније не потеже питање Блеровог злочиначког деловања, које ће, сва је прилика, на крају бити погубније по српски народ од НАТО агресије на Србију 1999. С друге стране, ако опозиција ћути о активностима једне злочиначке и антисрпске институције, да ли су и они, баш као и власт у Србији, под капом тих истих „српских пријатеља“. Другим речима, да ли се читава српска политичка сцена продала неолибералним круговима, трилатерали, ротаријанцима, илуминатима, масонима (свеједно како се ти светски паразити зову) и да данас сви они, баш као и Вучић и српска влада, само испуњавају жеље и захтеве својих „тајних“ господара?

Република Српска као колатерална жртва

У исто време, док Албанци подижу зидове Велике Албаније, Република Српска се опасно приближила амбису, у којем би лако могло да се деси, да све прекодринске српске наде буду заувек покопане. Аутистично понашање српског државног врха, на челу са Додиком, Лукачом и осталима, довело је до тога да се убиство једног младића преокрене у темпирану бомбу испод темеља РС. Иако протести у Бањалуци, под насловом “Правда за Давида”, трају месецима, власти Српске су пред тим, једноставно, затварале очи. Нису приметили тренутак у коме су се бол и патња једне породице, постепено, претварали у толико снажан покрет, који сада представља претњу, не само за високе функционере РС, но и за сам опстанак западног дела српског народа. Што је најгоре, нису приметили да је “Правда за Давида” систематски и вешто преузимана од оних снага, чији је циљ да се уништи Република Српска.

Босански муслимани (Бошњаци) дочекали су овакав развој догађаја као богомдану прилику да крену у нови атак на српски народ у РС, овог пута перфидно и прикривено – иза наводне подршке Давору Драгичевићу и покрету “Правда за Давида”. Већ на следећим бањалучкм демонстрацијама (високо дигнутим песницама “правде”), могло би се очекивати да Давора подржи на десетине хиљада Бошњака, како из ФБиХ, тако и из иностранства. Неразумним поступцима и баш-ме-брига односом према судбини једног свог младог човека, српска власт у РС могла би да доживи нешто чему се ни у најцрњем сну нису могли надати: да их из фотеља избаце, поред огорчених Срба, и босански муслимани, то јесте, они, који, великим делом, нису држављани РС. И то што ће такве успаване дембелане неко одувати с власти, не би требало да буде велики проблем, да није озбиљно смишљеног плана како да се српски ентитет у БиХ уздрма и (само)укине, а Срби званично прогласе “реметилачким фактором”, исто онако како је то три пута учињено у прошлом веку: Првом и Другом светском рату и ратовима од 1991-1995.

Иако протести у Бањалуци, под насловом “Правда за Давида”, трају месецима, власти Српске су пред тим, једноставно, затварале очи. Што је најгоре, нису приметили да је “Правда за Давида” систематски и вешто преузимана од оних снага, чији је циљ да се уништи Република Српска.

И не треба сумњати да све ово што се дешава у Српској није део јединственог плана који долази из Блеровог „Delivery unit“ програма за уништење читавог српског простора. Све је ту прецизно синхронизовано, то јесте, подешено тако, да жртва (српски народ с обе стране Дрине) сама вредно приноси суварке на ону ломачу коју јој је џелат великодушно припремио.

Ипак, да ли ћемо заиста изгорети на западној џелатској ватри још увек не зависи само од тамошњих злочиначких неолибералних кругова. Понешто би још могло да зависи и од српске воље. Питање је, једино, да ли ћемо стићи да се пробудимо из ове страшне летаргије у коју нас је увео сатрап Александар Вучић и медији под контролом српских непријатеља.