На данашњи дан Србија је остала без једног од највећих војсковођа у својој новијој историји

Носилац највећих српских и страних војних одликовања, војвода Живојин Мишић заувек је склопио очи 20. јануара 1921. г у врачарском санаторијуму у Београду.

живојин мишић
Војвода Живојин Мишић

Тога дана Србија остаје без једног од највећих војсковођа у својој новијој историји, који је после тешке болести преминуо у 66. години.

Вест о смрти славног војсковође и најпопуларнијег војника Србије, дубоко је потресла све грађане. Сузе су навирале на очи прекаљеним ратницима који су под његовом командом јуришали као рисови.

Човек кремен-камен карактера који је за 47 година у официрском мундиру остао несавитљив, никад спреман да се ради каријере сагиње према вишим ауторитетима чак ни кад су владари били у питању.

Оно што је мислио то је и говорио, и краљ Александар Обреновић, а и краљ Александар Карађорђевић имали су прилике да се у то лично увере.

По завршетку Првог светског рата када је Мишић био на челу генералштаба, регент Александар је једнога дана дошао у његову канцеларију у згради Војне академије, и затражио да му Мишић одмах саопшти детаљне податке о некој мало важној ствари.

Војвода је позвао свог ђутанта и наредио му да потребни податак пронађе у архиви.

Регент Александар се у том тренутку сав црвен у лицу обратио Мишићу: „Па зар ви то не знате?“

Војвода је одговорио: „То је таква капларска ситница да ја њу не само да не могу, него и не треба да памтим.“

Увређен, регент Александар се продерао: „Зар је то ситница када је ја тражим?“

„Ма ко да је тражи то је ситница и ја то не знам“, одговорио је војвода.

Регент је просиктао: „Не знаш, а шта ти знаш, ти ништа не знаш, ништа.“

„Ја ништа не знам, а зар ви то тек сада видите, после Мионице, Сувоборске и Колубарске битке, после Битоља и Кајмакчалана, Доброг Поља, заробљавања генерала Макензена, после Словеније… Види се колико ви знате када тек сада запажате да ја ништа не знам.“

Оштрину Мишићевих речи имао је прилике да осети и један од великих миљеника међу генералима регента Александра, Петар Бојовић. Било је то за време рата с турцима новембра 1912. године пред заузимање Битоља.

Бојовић је био начелник штаба Прве армије а престолонаследник Александар њен командант. Мишић је у том моменту био помоћник начелника штаба Врховне команде којој је на челу стајао војвода Радомир Путник.

Незадовољан што је Бојовић сместио командни штаб далеко од положаја трупа, Мишић га је позвао телефоном и врло узбуђен и бесан му рекао:

„Где си ти видео да штаб армије командује трупама са даљине од 45 километара?“

А када је добио одговор да је то урађено због тога да се престолонаследник Александар не би излагао непријатељској ватри, Мишић је одбрусио: „Одмах јашите коња и пред почетак напада да будете близу својим трупама“, затим је залупио телефон.

међусобне оптужбе
Генерал Живојин Мишић/Фото: Википедија

Оваквог Мишића строгог али правичног официри су волели и били су спремни да изврше свако његово наређење.

Пред Колубарску битку дошло је до потпуног расула у српској војсци, команданти дивизија су јављали да читаве јединице одступају у нереду и паници. Хаос је био захватио српску војску у толикој мери, да ни стрељање војника због напуштања јединица, није имало никаквог ефекта. „Нека дођу краљ Петар и Пашић да се бију ако им треба“, говорили су војници 8. Пука.

На правцу од Ваљева ка Руднику и Сувобору изгледало је најгоре. Војне јединице нашле су се на оно мало путева и повлачиле се измешано, пешаци изморени и гладни пролазили су поред артиљерије запале у блато. Уз војску су одступали сељани са породицама, старци, баке са унуцима.

Деца су седела на запрежним колима са муницијом, између кола провлачиле су се козе и овце а са стране пролазили крупни мачвански волови. Ту су били и рањеници и тешки болесници.

Суочен с овако тешком ситуацијом војвода Путник за команданта Прве армије поставља тада генерала Живојина Мишића. Касније ће се показати да је то била одлука на месту у сваком погледу.

Генерал Мишић је успео да од команде набави велике залихе хране и артиљеријске муниције, као и одећу и обућу за војнике, што је целој војсци подигло морал.

Иако је наређење Врховне команде у том тренутку било да Мишић одмах са Првом армијом крене у општи напад, Мишић је целу Прву армију повукао према Горњем Милановцу. То је био шок за целу Врховну команду, регент Александар је од војводе Путника одмах тражио да Мишић што пре крене у напад.

Путник је од Мишића добио овај одговор: „Војсци је потребан одмор, нећу у овоме часу никоме да се правдам и никога да слушам док радим посао за који носим одговорност. Наредио сам повлачење и остајем при томе, дајте команду коме хоћете али док ја командујем армијом биће како ја мислим да је најбоље за ову земљу.“

Упркос претњама Врховне команде Мишић је изгурао свој план до краја.

После неколико дана одмора Мишић је проценио да је нахрањена, одморена, обучена и наоружана српска војска спремна за напад.

На дан 2. децембра 1914. године Мишић је издао наређење за општи напад на непријатеља. Војници који су до пре неки дан бежали са положаја, сада су под командом Живојина Мишића јуришали на непријатеља као да сваки од њих има по три живота.

А када су у офанзиву кренуле и друге армије под командом Степе Степановића и Павла Јуришића Штурма, Аустроугарска казнена експедиција претворена је у кажњену.

Катастрофа Аустроугарске војске била је потпуна. Заплењено је више од 150 топова и 200 митраљеза. Заробљено је 327 официра и преко 40.000 војника. Генерал Мишић је са поносом јавио Врховној команди да на територији Србије нема ниједног непријатељског војника, сем заробљеника.

Из грла српске војске тих дана се орила песма која је све говорила: „Дош’о Шваба све до Љига ал’ код Љига заглиби га.“

Битка на Колубари која је спасила Србију била је велика Мишићева битка, он ју је водио у свом крају, у својој постојбини.

Мишић је неколико дана после Колубарске битке унапређен у чин бојног Војводе. Овај највиши чин у српској војсци доделио му је лично регент Александар као врховни командант.

4 године касније, 28. септембра 1918. године војвода Мишић се са две армије спремао да крене према Софији, али Бугарска потписује капитулацију. Први светски рат је завршен, о успеху српске војске јављала је сва светска штампа, чак и Немачка. Највеће заслуге за победу над непријатељем добио је „Жућа“, војвода Живојин Мишић.

Нажалост, већ у години у којој је замро дах у војводиним грудима, улице свих градова у Србији биле су преплављене Мишићевим војницима и војним инвалидима који су просили за насушни хлеб.

живојин мишић
Пуковник Живојин Мишић / Фото: Wikipedia

На вечни починак испратила га је километарска колона, а док су први бусени земље тупо ударали по војводином ковчегу, једна жена са дететом у наручју се издвојила и на крст развила заставу на којој је писало:

„Хвала човеку који нам је сачувао главу у тренутку када је већ нисмо имали…“