Данас препознатљивог изгледа са белом тврђавом као доминантном фигуром између плаветнила неба и крвљу натопљеног тла, грб Града Београда крије вишеслојну симболику, а римска лађа која плови подно каменог утврђења обележје је његове историје која сеже у далеку прошлост. Ипак, мало је суграђана који би, сем наведеног, могли да испричају нешто више о званичном амблему њиховог родног места.
Грб који данас познајемо настао је 1931. године, а његова скица дело је београдског сликара Ђорђа Андрејевића – Куна. Како наводи Марко Дражић, председник Друштва српских грбоносаца „Милош Обилић“, приликом конкурса уметници су морали да задовоље низ услова: националне боје, реке као симболе исконске снаге Београда, римску лађу – трирем, као симбол старине града, те зидине са отвореном капијом – доњи део зидина да представља варош, а горњи део град, док отворена капија представља слободан промет.
– Лично ми се код грба Београда веома допада специфичан облик штита који, из поштовања према Куну, није ни данас измењен, као и отворена капија града која симболизује, поред слободног промета и то да је сваки човек добре воље и намера добродошао у наш град – каже Дражић.
Краси га и древни знак
Постоји основно, средње и велико обележје, а на потоњем – најраскошнијем, налази се, уз низ ордења и двоглави орао, древни знак, чија је првобитна симболика, објашањава наш саговорник, остала закопана дубоко у ходницима историје.
– Постоје мишљења да двоглави орао, који нам је дошао са Истока (Источно Римско Царство) означава „савршену симфонију духовне и световне власти у држави“, јединство небеског и земаљског. Поглед у назад (прошлост) и стремљење ка напред (будућност). Гледа на две стране и чува државне границе. Наш двоглави орао кликће (отворена уста са видљивим језиком) дакле гласа се, поносан је, није нем. Орао је моћна птица, влада небом, слободан је. Ловац пар екселанс. Двоглавост му удвостручује те моћи – наводи познавалац.
У давним временима се појављивао код Хетита, Турака Селџука и у Индији, да би се после раширио Европом у разним верзијама и бојама.
– Постојао је код немачких царева Светог римског царства (династија Хохенштауфена), код руских царева… Био је омиљен код наше властеле и династија. Користили су га Немањићи, Лазаревићи, Петровићи, Котроманићи, Карађорђевићи, Обреновићи. Првобитно је коришћен само као симбол на одећи, накиту, печатима, а касније као грб – појашњава саговорник Блица.
Први грб добио и пре него што је проглашен престоницом?
Дражић подсећа да је деспот Стефан Београд у посед добио 1403. од угарског краља Жигмунда. Пошто је Угарска била упозната са градским грбовима (који су на Западу сасвим уобичајени после 12. века) сматра се да је Београд, можда, био хералдички обележен, али конкретних доказа још нема.
– За време деспотове владавине град је имао свој печат чије изображење нам није познато. Константин Филозоф у свом делу „Житије Деспота Стефана Лазаревића“ наводи: „А даде (деспот) и ослобођење Граду томе (Београду), од сваких ствари и даде повластице овима са сваким утврђењем да се не поколеба, у коме су биле наведене и благодати Божје, које су биле на њему, о слободи од порабоћења, и печат златни овима даде који има слику Града, да који хоће какву куповину да чини у сваки крај, да добије књигу са печатом да је становник тога Града па не даје нигде царине ни пролаза“ – наставља он.
Приказ тог грба, нажалост, није сачуван и постоје само стручне претпоставке како је он могао изгледати.
– Заправо најстарији познати ликовни израз грба града је из дела „Фугерско огледало части“ из 1555. године. У овом делу, које садржи преко 30.000 грбова, а које је названо према познатој трговачко-банкарској, доцније и кнежевској породици Фугер, грб Београда је приказан са кулом између два Патријарашка (двострука) крста и са две греде које симболизују две реке. Најраније податке о овом грбу изнео је велики Алекса Ивић који за њега каже: „(грб је) хералдичка комбинација грба старе и нове мађарске државе са кулом која представља град Београд“ – истиче председник Друштва српских грбоносаца.
Два века паузе под турском влашћу и нови аустријски грб
Турска управа једноставно није познавала нити је имала потребе да у то време зна за хералдику као науку, напомиње Дражић и додаје да 1521. године Турци заузимају Београд, после чега следи 200 година паузе београдске хералдике.
Освајачи са севера, пак, донели су на ове просторе друкчију културу.
– Аустријска војна управа тада уводи нови грб на коме су три џамије са минаретима изнад којих лети црни царски двоглави орао и са девизом: „Sub umbra alarum tuarum“ („У сенци твојих крила“, псалам Давидов 17/8). Са тим знаменом упознао нас је Алекса Ивић 1910. године, када је у бечком архиву открио хералдички опис грба из 1721. године, где је уместо грба био приложен отисак печата. Кружни натпис на печату гласио је: „Gross insigl.dor Statt Belgrad in Serbien 1721.“ Године 1724. царски гувернер Александар Виртермбершки поднео је дворском радном већу предлог два грба. Један је био већ поменути хералдички печат, а други је био „прастари грб вароши“. Прастари грб вароши је, како тумачи Ђорђе Стратимировић, у ствари заснован на новчићу где је приказан римски војник како држи руке на сапима бика и коња. Изнад свега је натпис „Таурунум“, односно „Земун“. Предлог са „прастарим грбом вароши“ није одобрен, а прихваћен је предлог са три џамије, уз уклањање девизе „Sub umbra alarum tuarum“ и промену кружног натписа на печату у: „Alba GRaeca Recuperata Anno MDCCXVII“ – прича наш саговорник.
Однос Социјалистичке Југославије према грбу
Град данас има еталон (прописани стандард) свих нивоа грба и користи се само једна верзија, међутим, пре неколико десетина година то није био случај.
– За период социјализма је занимљиво да се Београд од 1960. године користио са две верзије грба, што је, хералдички, потпуно неоправдано – изричит је он.
Тако је на једној верзији додата црвена звезда на врху обележја, док се настанак другог, новог типа грба доводи у везу са Првим самитом несврстаних који се одржавао у Београду 1961. године.
Ко је тачно аутор друге верзије није сасвим разјашњено.
Једна од идеја подразумевала и лик Светог Саве
Поводом 300. годишњице спаљивања моштију Светога Саве, Ђорђе Стратимировић 1895. године излази у јавност са предлогом да на грбу престонице буде баш први српски Архиепископ.
– Грб, како га хералдички замишљамо, састојао би се из проста штита с усправним ликом Светога Саве, по обрасцима сликаним у нашим старим манастирима. Светитељ у златној одежди, стојећи на златном амвону, у горњим угловима штита старинским златним словима „Свети Сава“, врх штита златна градска круна… Иако ова идеја није наишла на одобравање, она је значајна по томе што је то први предлог једног Србина за изглед грба српске престонице. Ако узмемо у обзир да су сви дотадашњи грбови рађени од стране завојевача Београда, онда предлог грба са ликом Светога Саве свакако треба да заузме посебно место у хералдичкој историји главног града – мишљења је Дражић.
Предлог је изашао поново на расправу горепоменуте 1931. године, а успротивио му се Урош Предић.
– „… и за београдски грб пао је предлог, да се на њему прикаже слика Светога Саве. Васпитан у духу мудрог и скромног нашег првосвештеника и просветитеља, често чујем, како Он сам протестује против тога, да се не потеже Његово Свето лице и тело, где му није прилике. Он није патрон Београда, него патрон школе, просвете и Српске Православне Цркве и када би Београд био само православан град, који се бави искључиво просветом, онда би без двоумљења слика Светога Саве ушла као главни део у грб таквог града. Грб престонице једне државе у којој слободно живи наш народ разне вероисповести мора већ и из практичких разлога да се неутрализира. И после свега велим: „Слава Светоме Сави! Слава и Београду!“, поручио је Предић – закључује он.
А. Р, Блиц
