Један део Првог светског рата на Солунском фронту је провела и Стела Мајлс Френклин која ће касније постати једна од најпознатијих књижевница у Аустралији.
Од јула 1917. до фебруара 1918. радила је као куварица и неговатељица при “Болници шкотских жена”, а како је од свих савезника највише контаката имала са Србима, о њима је оставила предивне записе које је касније објавила у књизи “Шест месеци међу Србима”.
Осим што из овог аутентичног записа сазнајемо много о учешћу аустралијских жена у Првом светском рату, по оцени многих истраживача нико ни пре ни после није “тако топло и искрено” писао о Србима као што је то учинила Стела.
Делове њених импресија данас је могуће пронаћи и у књизи „Велики дани Србије 1914-1918“ Адама Стошића, а ево неколико Стелиних забелешки о српским војницима:
“Кад год смо угледале шајкачу српског војника, то нам је говорило да имамо браћу и заштитнике, јунаке. Први пут сам срела Србе у трамвају и била сам одушевљена како једино они уступају место женама, а мени су се увек обраћали са: “Сестро, изволите!”
…
Војислав, блед и изнурен маларијом казивао ми је да их је мајка послала петорицу у рат и ако буде среће, вратиће се четворица.
…
Милан је био шофер и био је рођени џентлмен, леп, уредан, са дивним манирима. Осмехом је разоружавао и свака “сестра” би се осећала као грофица када би је поздравио.
…
Поднаредник Миша Радоичић је светиљком сачекивао своје “сестре” кад би се враћале возом из Солуна где су проводиле слободно вече једном недељно. Ја сам се осећала као принцеза под његовом достојанственом заштитом…
Имала сам срећу да ми је шеф био пуковник Чедомир Ђорђевић, хирург. Био је веома љубазан, приступачан, као и сви Срби, често смо разговарали на неколико језика. Позвао ме је на славу, Аранђеловдан, после рата.”
О томе колико је будућа славна књижевница заволела Србе говори и овај податак. Због тешке маларије, Стела је на крају морала да напусти фронт . Вратила се у Лондон на лечење, али је у својим писмима записала: “Моје срце је још у болници међу Србима, који су ме задужили пажњом и захвалношћу за оно што сам им пружила”.
Добрица Јовичић, историчар
