Соња Николић (35), анестезиолог из Ниша, Немачку није доживела као земљу снова. „Имала сам све што сам желела материјално, али нисам била срећна“.
Највише можемо помоћи себи ако искрено одговоримо на једноставно питање да ли смо срећни, јер је ту суштина сваког односа, породичног и пословног. У Немачкој сам имала све што сам желела у материјалном смислу, али нисам била срећна и зато сам се вратила. Звучи једноставно, али Соњи Николић (35), из Ниша, није било лако да донесе две важне животне одлуке, једна је да оде у Немачку, а другу да се врати у родни Ниш.
Од дипломирања, као један од најбољих студената на Медицинском факултету у Нишу, до првог посла у свом граду прошла је безмало деценија. Соња је пре неколико месеци као таленат добила посао на нишкој Клиници за анестезиологију, а радну књижицу јој је уручио лично председник државе. Приводи крају специјализацију из анестезиологије и тренутно помаже мамама да донесу на свет потомство, јер је у тиму лекара који уводе породиље у епидуралну анестезију.
– Разумем оне који желе да оду, јер знам како је то када завршите факултет а немате перспективу. Медицина је моја велика љубав и била сам гладна да даље учим и усавршавам се. Међутим, и поред свег знања и оцена нисам могла да нађем посао. Било ми је жао да родитељи и даље брину о мени, јер сам се осећала да сам способна да зарадим. Видела сам да немам куд него поново учење, и то немачког језика – прича Соња којој је две године требало да прикупи папире.
Улагања клинике: Анестезиолози су веома дефицитарни свуда у свету, али не и у Нишу, где ради 64 специјалиста и 15 специјализаната из ове области. Препород анестезиологије млади кадрови приписују директору Клинике проф. др Радмилу Јанковићу. – Има велико поверење у нас младе лекаре, а и услови су на Клиници заиста светски – тврди Соња, којој су Немци годину чували радно место, али она се није поколебала.
Ако неко, како каже Соња, има илузију да само нас чекају у Немачкој у великој је заблуди.
– Тачно је да Немци цене лекаре, ја сам чак имала своје паркинг место у крају где сам живела, а нисам имала ауто, али само зато што у вама виде особу која ће им донети зараду. И да будемо искрени до краја, без обзира на труд и резултате никада нећете бити исто плаћени као немачки држављанин или држављанин ЕУ – каже Соња, која је на једној клиници у области Туринген добила посао и услове да се усавршава.
Били су веома задовољни њеним радом и знањем, али…
– Сећам се да сам држала у руци плату, неколико хиљада евра и први пут сам у животу видела толико пара на гомили. Али, била сам гладна, а све су продавнице биле затворене. Осећај туге и усамљености ме је парализовао на клупи у парку испред клинике. Никада нисам била тужна, а камоли депресивна, а осећала сам да сада на путу да то постанем. Не, не могу ја ово, хоћу да се вратим кући – присећа се Соња преломних тренутака. Морала сам поново да организујем пут али и живот, али сада у другом смеру.
Подршка родитеља јој је била драгоцена.
Д. Алихоџић, Новости