Кикинда је за 20 година изгубила 5.000 људи и то само у граду.

Деценијама колају приче о пустошењу села, напуштеним имањима, усамљеним старцима и безнадежним нежењама… Али, како изгледа када читав један град, велики град – са тргом, црквама, велелепним здањима, пешачким зонама остане празан, можете видети чим мало одмакнете на север Србије.
Није ми та чињеница непозната. Већ у Зрењанину и Сомбору примећује се како је град сувише „комотан“ за становништво које из године у годину само нестаје. Суботица се некако још и држи. Али, тек када сам видео Кикинду, схватио сам какав нас је егзодус снашао. Дословно егзодус.

Бела куга нас убија полако, али бежање „трбухом за крухом“ много брже. Београд, Нови Сад, Будимпешта, Беч, Берлин… Двојна држављанства, шеме за посао „преко“, огласи на бандерама…

А на улицама остали су старци. Ходају лагано, ћаскају међу собом и гурају бицикле. Главни трг сабласно је празан. У недељу поподне може се избројати 10 до 15 људи.

Баште кафића полупразне. Тек понеко седне, па оде. А онда настане тајац.
А деца? Могуће је видети тек понеког са својим родитељима. Или са другом. Нема оних дружина које дижу грају у читавом крају.

Док се торњеви цркава, градске куће и крошње дрвећа уздижу високо изнад празних улица, у граду се може чути само тишина. Тишина, која мирише на смрт…

Одмакнете ли се од центра града, човека можете видети на сваких пар стотина метара. И нема пешака. Лагано се возају бициклима или аутомобилима.

Препешачити град прави је изазов, јер није уопште мали – да бисте видели све знаменитости треба рачунајте на најмање 10 километара хода кроз „успавани град“.

Хоћемо ли за коју деценију дочекати да имамо читаве градове духова, који ће са својим празним зградама и тек по којим пешаком изгледати као нека места из филмова страве? Тишина која плаши, пространство које гуши.

Овај нестанак града прати и једна необична појава за Србију. У Кикинди нема дивље градње.

На периферији уредно су нанизане приземне куће, у центру се поносно уздижу велелепна здрања, а у старом делу града спајају се старе, масивне куће. Нема надоградњи, нигде се не виде наранџасте цигле које још није прекрила фасада и столарија, а о „солитерима монструмима“ нема ни говора.

Сва места у чекаоници аутобуске станице су празна. Ту је само шалтерска службеница која се распричала са колегиницом и не очекујући да ће неко да покуца и затражи карту. Неколико локалних аутобуса је тек отишло, готово празно. А најпунији је онај који вози за Београд.

Можда ћемо једнога дана, када живот у великим градовима (читај: Београд и Нови Сад, једина два у која људи још беже из остатка Србије) спас пронаћи у старим, напуштеним и урбанистички сређеним градовима, као што је то Кикинда.
М. Бељан, Телеграф