Прича Милорада Рајчевића, првог српског путника који је обишао свет са месечним хонораром од 150 динара, коси се са данашњим размишљањем да пара врти тамо где бургија неће. Лесковчанин коме је у визиткарти писало „светски путник“ постао је урбана легенда о авантуристичком духу и челичној вољи која се у данашњем свету ретко виђа.
Милорад је рођен је крајем 19. века у околини Лесковца где је завршио четири разреда основне и два разреда грађанске школе. Због свог радозналог ума и сталне потребе да негде лута, многи вршњаци и познаници су га сматрали веома чудним дететом. Са друге стране, он је свој пут крчио сам. Неоспоран таленат и интересовање за сликарство одвели су га у Беч када је имао само 15 година, где је прве кораке учио од дворског сликара.
Немиран дух му није дао мира. Није успео да се скраси у Бечу па је почео да обилази једно место за другим – Салцбург, Минхен, Штутгарт, Нирнберг, Улм. Потом одлази у Француску, где три месеца проводи у Паризу радећи у атељеу сликара Жоржа Вебера. Из Француске наставља даље у Швајцарску где обилази Женеву, Лозану, Берн, Цирих, Базел и Луцерн.
Авантуристички дух о коме ће касније писати многи, водио је Лесковчанина од једне до друге тачке, на којима се није претерано задржавао. За време боравка у Ријеци долази на идеју да оде у Америку. На ријечком пристаништу упознаје капетана Марка Караксића помоћу којег добија место на прекоокеанском броду „Ултаниа“ који је ишао у Њујорк.
Боравак у Америци
Када се бродом упутио у Америку, српски путник је после само неколико месеци враћен у Европу, пошто је откривено да нема пасош. Међутим, за кратко време на западу, Рајчевић је живео живот пуним плућима – све док на маратону није повредио ногу, због чега је морао у болницу. Управо тада је откривено да Милорад не поседује документа, па је врло брзо био на броду за Стари континент. За немирног путника, то је био само окидач да настави своје путешествије.
По повратку, посветио се опоравку у Румунији, а затим наставио ка Цариграду, одатле у Александрију да би на крају завршио у Јерусалиму. Прво путовање трајало је четири године, током којег је научио пет језика.
Опклада века
Рајчевић се почетком 20. века вратио у Србију и посветио спорту, својој првој љубави још од детињства. Као у свим осталим случајевима, није прошло много док није пронашао нови изазов у „Малом журналу“, једном од најтиражнијих српских листова у то време. Закуцао је на њихова врата 1910. и очарао осниваче и уреднике листа, браћу Савић.
Виспрени и спремни за изазове, уредници су у Милораду видели немиран дух и понудили му шансу која се не одбија. Попут Филеаса Фога, главног лика у роману Жила Верна „Пут око света за 80 дана“, Лесковчанин креће на путешествије од две године обилазећи Европу, Азију, Америку и Африку, уз месечни хонорар од 150 динара.
Како би правила била испоштована, Милорадова обавеза је била да из сваког места редакцији „Малог журнала“ пошаље допис и потврду власти као доказ да је био у сваком од места које наводи. Рајчевићу се ова понуда чинила као остварење снова, па није изненађење што је одушевљено прихватио и кренуо на дугачак пут, препун препрека и успомена.
Пут око света за награду од 10.000 динара
Милорад Рајчевић на пут креће 14. марта 1910, са ранцем на леђима и празном свеском у коју је намеравао да накупи потписе свих утицајних људи које током авантуре сретне. И, управо то се десило после само два дана. У Горњем Милановцу се први потписао принц Ђорђе Карађорђевић лично. А потом, док је пролазио кроз Црну Гору, потпис је оставио и црногорски престолонаследник Данило.
Одатле, наш авантуриста наставља у Италију, Француску, Енглеску, Немачку, да би путовање Европом завршио у Русији, тачније Сибиру. На свакој унапред одређеној „станици“, Милорад је подизао суму од 150 динара која му је била довољна да преживи.
Бициклом кроз Азију
Већину брдовитих и бајковитих крајева Азије пролази бициком. Био је импресиониран и зачуђен традицијом и обичајима, али и људима. Тада је осетио снажан налет носталгије за Европом и њему познатим стварима. Зато се изненађује када у руској Манџурији на пријему код гувернера чује старог руског официра који пева српску песму „Радо иде Србин у војнике“, коју је овај научио од генерала Јована Липовца Црногорца са којим је служио у Руско-јапанском рату. Одатле се упућује у Владивосток, Јапан а онда у Сијам. Тада га, у Сијаму, на краљевском пријему дарује краљ – Милорад је добио моторни бицикл што му је знатно убрзало путовање.
Долазак у Београд
Пре свечаног дочека у Србији, Милорад је обишао Индију, Персију, Сирију где га дочекују јерусалимски и јерменски патријарх. Међутим, вечити авантуриста није успео да обиђе преостала два континента – Америку и Африку. Дочек у Београду је био налик филмском, који су иначе браћа Савић овековечили снимком а касније приказивали у свом биоскопу.
Дуго се Рајчевићу није дало да обиђе преостала два континента, углавном због ратова у којима је и сам учествовао. По завршетку Првог балканског рата, Рајчевић обилази Америку уздуж и попреко, и увелико планира путовање у Африку.
„Из жарке Африке“
Није му се дала та Африка, поново је спречен. Морао је да сачека завршетак Првог светског рата и као дописни новинар „Малог журнала“ посети Црни континент. Тада је написао своје две књиге „Из жарке Африике“, а најупечатљивији писани траг оставила је његова путничка књига – највећа и највреднија збирка аутограма знаменитих личности.
Судећи према изворима, Милорад Рајчевић се 1939. јавио фотографијом из Хиландара, носећи одору светогорског искушеника. Потписао се као Евдокије Рајчевић и оставио своју адресу. После година путовања – коначну адресу.
Стефан Миленковић, Noizz.rs
