Устанике су подржале кнежевине Србија и Црна Гора, што је довело до отпочињања Српско-турског рата и настанка тзв. Велике источне кризе.
На данашњи дан 1875. године после напада хајдука под вођством Пере Тунгуза на турски караван у Бишини, избио је Херцеговачки устанак (у народу познат као Невесињска пушка) – највећи устанак против Османског царства у Босни и Херцеговини.
Устанике су подржале оружјем и добровољцима Кнежевина Црна Гора и Кнежевина Србија што је довело до отпочињања Српско-турског рата и настанка тзв. Велике источне кризе. Последица устанка и ратова који су вођени против Османске империје био је Берлински конгрес (1878) на коме су Црна Гора и Србија добиле независност и територијална проширења, док је Аустроугарска на 30 година окупирала Босну и Херцеговину која је де јуре остала у саставу Османске империје.
Устанак се брзо ширио и после месец дана букнуо је и у Босанској крајини. У неколико бојева устаници су однели победе, највећу на Муратовици, где су Турци 10. и 11. новембра 1875. изгубили 1.325 људи. Устанак је заинтересовао и Европу за стање у земљама под турском влашћу.
Србија је у лето 1876. објавила рат Османском царству. Таква одлука учврстила је непријатељски став отоманских власти према православном становништву.
Босански намесник окупио је војску која је деловала окрутно, али неделотворно. Они су, бојећи се општег преврата, почели да угњетавају и убијају сељаке на разне начине.
Године 1876. попаљено је на стотине села и побијено најмање 5.000 људи. До краја те године број избеглица из Босне и Херцеговине порастао је на најмање 100.000, а поједини подаци кажу да их је бројка достизала и 250.000.
У устанку су се истакли Трипко Вукаловић, Мићо Љубибратић, Максим Баћовић, Лазар Сочица, Пера Тунгуз, Пеција Петровић, Голуб Бабић, Јован Гутић, Богдан Зимоњић и други борци за ослобођење.
Годину дана касније, Турској је рат објавила и Русија.
Рат је завршен Санстефанским миром, којим је Србија стекла независност после четири века и проширење територије.
Карадаглићи којих се стиде преци
Када су невесињски устаници, те 1875, кренули у неизвестан али неминован подвиг ка слободи, били су нетремице загледани у две српске престонице – ближе и мање Цетиње и велики и славни Београд. Данас, када славимо 150 година њихове храбрости, славно Цетиње одавно већ заборавља колико су га волели Невесиње, Требиње и Љубиње.
Сигуран сам да би устаници из 1875. тешко могли да замисле данашњу Црну Гору, тј, како је често њени становници зову (e viva) Montenegro. Били су то културни и стамени људи – узмимо само за пример војводу и свештеника Богдана Зимоњића, оца славног и образованог светитеља, митрополита Петра. Јасно би им било да ће неко у слободним српским државама свирати уз гусле, неко уз гитару, али ни њима ни оновременским Црногорцима, Бањанима, Граховљанима, Брђанима, не би на памет пало да ће за 150 година *Црна Гора* (MNE) више пажње додељивати медијској драми око једне, ма колико важне, уметничке награде, него Устанку којим је, на крају, Црној Гори придодат огроман дио Херцеговине и извојевана међународно призната државност некадашње српске кнежевине, потоње краљевине, чије име некако носи и овај данашњи ентитет. Најпре узбуђивање око награде Бећиру Вуковићу, сада медијски перформанс младог имењака Црне Горе на турском језику… Да је Црна Гора заиста она из 1875, расписала би конкурс за постигнућа која управо славе Невесињску пушку. Но ништа од тога. Моји су преци ономад плакали јер су их после толико страдања изручили на окупацију Бечу, но данас им се душе радују што не постадоше дио данашњег Монтенегра који не смије ни да их се сети.
А да се нешто од тих времена задржало, показује управо понашање младог гитаристе. Колико год се заклињали у начела и идеје, и тада и данас многи ће променити све само не лојалност скутима Господара.
Wikipedia / Хронограф / ТГ Дарко Ристов Ђого
