Устанике су подржале кнежевине Србија и Црна Гора, што је довело до отпочињања Српско-турског рата и настанка тзв. Велике источне кризе.
На данашњи дан 1875. године после напада хајдука под вођством Пере Тунгуза на турски караван у Бишини, избио је Херцеговачки устанак (у народу познат као Невесињска пушка) – највећи устанак против Османског царства у Босни и Херцеговини.
Устанике су подржале оружјем и добровољцима Кнежевина Црна Гора и Кнежевина Србија што је довело до отпочињања Српско-турског рата и настанка тзв. Велике источне кризе. Последица устанка и ратова који су вођени против Османске империје био је Берлински конгрес (1878) на коме су Црна Гора и Србија добиле независност и територијална проширења, док је Аустроугарска на 30 година окупирала Босну и Херцеговину која је де јуре остала у саставу Османске империје.
Устанак се брзо ширио и после месец дана букнуо је и у Босанској крајини. У неколико бојева устаници су однели победе, највећу на Муратовици, где су Турци 10. и 11. новембра 1875. изгубили 1.325 људи. Устанак је заинтересовао и Европу за стање у земљама под турском влашћу.
Србија је у лето 1876. објавила рат Османском царству. Таква одлука учврстила је непријатељски став отоманских власти према православном становништву.
Босански намесник окупио је војску која је деловала окрутно, али неделотворно. Они су, бојећи се општег преврата, почели да угњетавају и убијају сељаке на разне начине.
Године 1876. попаљено је на стотине села и побијено најмање 5.000 људи. До краја те године број избеглица из Босне и Херцеговине порастао је на најмање 100.000, а поједини подаци кажу да их је бројка достизала и 250.000.
У устанку су се истакли Трипко Вукаловић, Мићо Љубибратић, Максим Баћовић, Лазар Сочица, Пера Тунгуз, Пеција Петровић, Голуб Бабић, Јован Гутић, Богдан Зимоњић и други борци за ослобођење.
Годину дана касније, Турској је рат објавила и Русија.
Рат је завршен Санстефанским миром, којим је Србија стекла независност после четири века и проширење територије.
Wikipedia / Хронограф
