ПРИЧА О ДВОЈИЦИ БРАЋЕ КОЈИ СУ УШЛИ У ИСТОРИЈУ ЗЛОЧИНА Један је са седам година постао жртва отмице и злостављања, а други је ОСУЂЕН НА СМРТНУ КАЗНУ

Четвртог децембра 1972. за седмогодишњег Стивена Штајнера чуо је цео свет. Његова фотографија се смењивала на насловним странама новина, радио станице су извештавале о нестанку дечака, а утучени родитељи се надали да ће се ипак вратити кући из школе. Агонија се наставила наредних седам година, а Стивенов старији брат Кери (11) је те вести подносио онако како је само он знао.

стивен штајнер

Првог марта 1980. године у полицијској станици града Јукаја појавила су се два дечака, један од њих је проговорио, тврдећи да је управо побегао из куће у којој је пуних седам година држан у заточеништву, физички и сексуално малтретиран и полицајцима је одмах било јасно о коме је реч.

„Денис Грегори Парнел“

Поподне четвртог децембра 1972. године, на путу до куће, Стивену (7), једном од петоро деце Штајнерових, је пришао човек по имену Ервин Едвард Марфи, којег су они који су га познавали, описивали као човека од поверења, наивног и простодушног, због чега је, између осталог, запао за око и Кенету Парнелу, човеку који је ту ноћ заробио Стивена и мучио га наредних седам година.

У том, првом сусрету Марфи се дечаку представио као представник цркве, тражећи донацију. Потом га је упитао да ли су његови родитељи религиозни и да ли би били вољни да поклоне нешто цркви, на шта је дечак наивно потврдно одговорио и пристао да Марфија одведе својој кући.

Марфи је тада зауставио аутомобил који је возио Парнел и заједно са њим одвео дечака у Парнелову колибу у оближњој долини, упркос његовом противљењу. Већ те прве ноћи почело је узнемиравање, а тринаест дана касније, 17. децембра, Парнел је почео да силује Стивена. Пошто је дечак понављао да жели да иде кући, Кенет је смислио објашњење – говорио је Стивену како је он постао његов законски старатељ, јер његови родитељи не могу себи да приуште да имају толико деце и да њега више не желе.

Наредних неколико година, Парнел је дечака звао Денис Грегори Парнел и тако га уписивао у различите школе, представљајући се као његов отац, будући да су се често селили широм Калифорније. Парнел је дечаку већ тад дозвољавао да пије, да долази и одлази у кућу кад год пожели, што је Стивену остављало довољно простора да побегне, али дечак није знао како то да учини.

Парнел, ипак, током седам година, колико је држао Стивена у заточеништву, није био једини његов злостављач. Када је имао девет година, са њима је живела и Барбара Матијас, која је у девет наврата силовала дечака, а недуго затим, Парнел је уз њену помоћ покушао да пронађе и своју другу жртву. Та акција, на срећу другог дечака, била је неуспешна.

Бекство

Када је Штајнер ушао у пубертет, Парнел је пожелео млађу жртву. После неколико неуспелих покушаја отмица које је, како ће се касније испоставити, баш Стивен саботирао, 14. фебруара 1980. године Парнел и његов пријатељ Рендал Шон Пјурман киднаповали су петогодишњег Тимија Вајта у Јукају.

Четрнаестогодишњи Стивен је тада преломио – вратиће Тимија његовим родитељима. 1. марта 1980. док је Парнел био на послу, Штајнер је држећи Тимија за руку, побегао из његове куће и отишао у полицијску станицу. До зоре следећег дана, Парнел је ухапшен под сумњом да је отео оба дечака, а када је полиција отворила његов досије, пронашла је пресуду за содомију из 1951. године.

Оба детета су тада враћена родитељима, а Парнел је осуђен на седам година, али је пуштен условно пошто је одлужио пет. За многобројне сексуалне нападе на Штајнера и друге дечаке, Парнел никада није осуђен, јер је окружни тужилац то одбио, правдајући се да су се десили на местима која су ван његовог круга деловања.

Марфи, који је учествовао у Стивеновој отмици, у судници је рекао да је помогао Парнелу јер му је овај обећао „да ће дечака одгајати у религиозном духу, а Барбара Матијас је тврдила да није знала да је „Денис“ отет.

Парнелова злодела довела су и до промене закона „како би дозволили узаступне затворске казне у сличним случајевима отимице“.

стивен штајнер

Повратак

„Вратио сам се скоро као одрастао човек, а моји родитељи су ме још посматрали као свог седмогодишњака. Било је боље када су престали да ме уче основним стварима. Све се променило. Понекад не знам да ли је уопште требало да се вратим кући“, изјавио је збуњени Стивен те 1980. године за медије, после тешкоћа у прилагођавању животу код куће, будући да му је код Парнела било дозвољено да пије, пуши и излази, иако је за то морао да плаћа високу цену.

Штајнер никада није проговорио о детаљима сексуалног злостављања, нити је прихватио дуготрајно психолошко саветовање, што је правило тензију у породичној кући, из које је на крају и избачен.

Године 1985. се оженио 17-годишњом Џоди Едмондсон са којом је имао двоје деце, радио је са групама за отмицу деце и пропагирао њихову безбедност, говорећи о свом искуству. 16. септембра 1989. године задобио је смртоносне повреде при паду са мотора, када се сударио са аутомобилом. Стивеновој сахрани је присуствовало пет стотина људи, са Тимијем Вајтом на челу ожалошћене колоне.

Почетком 1989. године о Стивеновој отимици је снимљена и минисерија „Зовем се Стивен“, која је касније објављена и као дугометражни филм и то није било једино остварење инспирисано Штајнеровим искуством.

стивен штајнер
Стивен Штајнер

Кери Штајнер

Десет година после смрти Стивена Штајнера, још један Штајнер је почео да пуни насловнице новина. Био је то Кери, Стивенов старији брат, осуђени серијски убица.

Године 1997. Кери Штајнер је ангажован као мајстор у мотелу у Ел Порталу у Калифорнији. Две године касније у пртљажнику његовог аутомобила пронађени су угљенисани остаци две жене. Потом је у полицијску станицу стигла порука са мапом на којој је назначена локација треће жртве, а када су истражитељи стигли тамо, открили су посмртне остатке још једне жене којој је пререзан гркљан.

Детективи су почели да интервјуишу запослене у мотелу, где су прве три жртве боравиле непосредно пре смрти. Један од тих запослених био је Штајнер, али у том тренутку није сматран осумњиченим јер није имао криминалну историју и остао је миран током полицијског разговора. Међутим, када је пронађено обезглављено тело Џои Рут Армстронг, очевици су рекли да су видели Керијев аутомобил, што их је довело до главног осумњиченог.

Током испитивања, Штајнер је шокирао агенте када је признао не само ово убиство, него још три, као и слање мапе за проналажење тела. Штајнер је после хапшења тврдио да је маштао о убијању жена од своје седме године, много пре отмице његовог брата.

Да би избегао смртну казну, Кери се изјаснио кривим за убиство са предумишљајем, за убиство првог степена, отмицу која је резултирала смрћу и покушај тешког сексуалног злостављања са, такође, смртним исходом.

Током изрицања пресуде, Штајнер је запрепастио судницу када се изненада расплакао и извинио се. Ипак, када је доспео на државни суд, за све је покушао да окриви своје здравствено стање. Његови адвокати су тврдили да је породица Штајнер имала историју сексуалног злостављања и менталне болести, која се манифестовала не само у убиствима, но и у његовом опсесивно-компулзивном поремећају. Он је ипак проглашен урачунљивим и осуђен по три тачке оптужнице за првостепено убиство са посебним околностима и једној тачки за отмицу од стране пороте 27. августа 2002. године. Након што је осуђен на смрт због бруталних убистава, Кери је од 2002. године смештен у Центар за прилагођавање у затвору Сан Квентин у Калифорнији. Ипак, до његовог погубљења није дошло због непримењивања закона о смртној казни у тој држави.

стивен штајнер
Стивен Штајнер са Тимијем Вајтом

 

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.