Нападнута земља и њен народ, посебно у ситуацији кад су жртве атака моћнијег непријатеља, очекују и надају се помоћи и заштитничким потезима својих стратешких партнера, савезника, а Срби, Србија и добар део становништва у Црној Гори су 1990-их, али и вековима уназад, у тешким временима понајпре, Русију гледали као мајку, из историјских, верских (православних) и културолошких разлога.
Географски прилично удаљена, највећа словенска (и светска држава), у то време водећа федерална јединица Совјетског Савеза (СССР), желела је поткрај Другог светског рата да, осим слома нацизма, неутралише и Хитлерове савезнике на југу Србије – косовскометохијске балисте – чиме би, да су планови реализовани а наређење извршено, још 1944. године „други косовски бој“ представљао само предмет хипотетичког разматрања у делима алтернативне историје.
Према сведочењу проф. др Милана Рунића, припадника једне тенковске дивизије совјетске Црвене армије која је учествовала у ослобађању Југославије, пресудну улогу у спречавању акције одиграо је лично врховни командант Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије, потоњи доживотни председник југословенске федерације, комунистички диктатор Јосип Броз Тито. Говорећи о плановима својих команданата, Рунић је тврдио : „Ми смо требали да идемо на Косово, та моја јединица, али је Тито то забранио, о томе сам писао у књизи. Мени је управо мој старији поручник рекао: „Рунићу, не можемо на Косово“.
Вишегодишњи сукоб две савезничке земље, то јест разлаз Броза и совјетског вође Јосифа Џугашвилија Стаљина током кризе везане за Информбиро 1948. године, затим неформално приступање тадашње Федеративне Народне Републике Југославије (ФНРЈ) Северноатланској алијанси (НАТО) кроз војно – политички Балкански пакт, потписан 1953. с Грчком и Турском, чланицама овог теоретски одбрамбеног савеза, оставили су у тим тренуцима проблем нерешеним.
Стаљинови наследници, оптерећени недаћама у својој држави, нису имали ни времена ни намеру да решавају српска односно југословенска питања, тако да је косовскометохијски проблем остављен „на столу“ режиму унутар земље.
Нестанак Совјетског Савеза, тачније речено, трансформација водеће земље социјализма у нефункционалну конфедерацију названу Заједница Независних Држава крајем 1991, мада је реч о de facto меко неповезаним државноправним субјектима, означили су, како се чинило у том времену, апсолутни тријумф либералне демократије или „крај историје“, како је то формулисао Френсис Фукујама. Суштински, у питању је био, време ће показати привремени, тријумф капиталистичког Запада, предвођеним Сједињеним Америчким Државама, над његовим вишедеценијским противником из времена „хладног рата“.
Истовремено са СССР-ом се распадала и Социјалистичка Федеративна Република Југославија, а оружани сукоб ниског интензитета у Словенији, потом крвави ратови у Хрватској и Босни и Херцеговини и припреме за отцепљење Косова и Метохије, довели су Србију, од 1992. СРЈ, до тачке кад јој је моћни савезник постао непходан, јер је Запад, али не само он, већ и њему, тада само у политичком смислу, гравитирајуће државе попут Мађарске, отворено стао на страну њених непријатеља, помажући их вишестрано: финансијски, политички и војно.
У другим временима и међународним односима, какви су били током Првог светског рата на пример, кад је Руска империја, којом је владао Николај II Романов, представљала озбиљну силу, не само војну, све до 1916 – 1917, помоћ српском народу не би изостала, јер је по тврдњи америчког конспиролога Ралфа Еперсона ова држава у периоду од 1907. до 1913. имала већи индустријски раст од тадашњих сила у том привредном сегменту – Американаца, Немаца и Енглеза, а још 1901. производила 2,25 милиона тона нафте више од САД, што говори о њеној способности. Промењене околности, другачији однос снага и лутање током транзиционог периода за друштво, утицали су да модерна Русија, предвођена првим демократски изабраним председником у њеној историји Борисом Јељцином, све до јуна 1999. СРЈ пружа углавном моралну подршку, мада нису изостали ни непријатељски кораци.
Тако је министар спољних послова Андреј Козирјев, један из масе Јељцинових најближих сарадника изразито прозападне оријентације, на скупу Конференције о европској безбедности и сарадњи (КЕБС), претече Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС), у децембру 1992, оштро запретио једностраним потезима уколико се Југославији не укину санкције уведене седам месеци раније, истичући да „у својој борби садашња Влада Републике Србије може рачунати на подршку велике Русије“. Новинарски осећај Ђорђа Милошевића, дугогодишњег извештача из Русије, резултирао је провером поузданости изреченог става, па је убрзо Козирјев демантовао себе, саопштавајући да би Руска Федерација тако реаговала у случају да опозиција преузме власт, што је наишло на жестоке реакције штампе наклоњене противницима режима, посебно московског листа „Правда„, који је констатовао да Козирјев „никада није прерастао дечје панталоне“.
Проблеми са сепаратизмом у деловима земље с муслиманском већином (Чеченија, Ингушетија, Дагестан, Татарстан) од средине последње деценије минулог века одвукли су пажњу Русији и њеном руководству на супротну страну у односу на Србе и Србију, али је од 1999, преговора о статусу КиМ у Француској, руска страна прихватила активно учешће.
Нажалост, Борис Мајорски, њен заступник у посредничкој „тројки“ никако није био наклоњен српској односно југословенској страни, као што је и нешто касније, током агресије НАТО на СРЈ, Јељцинов изасланик Виктор Черномирдин, понајпре због амбиција да наследи свог претпостављеног у вођењу Русије, притиснут потребом за кредитима са Запада зарад извлачења државе од банкротства, на силу, а то значи на штету братског балканског народа, вршио страховит притисак на Слободана Милошевића и српску Владу да прихвати по њу поражавајући споразум, који је у Београд донео заједно са представником ЕУ Мартијем Ахтисаријем, кога су медији често грешком проглашавали изаслаником генсека УН Кофија Анана. За „утеху“, ОВК је назвао терористичком организацијом.
Отпор војног врха потезима политичког дела руског режима није дао резултат, а да ће тако бити могло се наслутити из изјаве Игора Иванова, министра спољних послова, пренете из уста Ричарда Холбрука, главног учесника у преговарачким процесима: „Ако се иде кроз Уједињене нације, ставићемо вето (на војно решење). Ако не, само ћемо вас (вербално) осудити.“
И НАТО је заобишао Уједињене нације. Могло им се.
Из Кремља су стизале осуде. Ништа више. Све до средине јуна 1999. године.
А, онда драма.
Извори
Новости: Тито је забранио да кренемо тенковима на Косово: Исповест Србина у Совјетској армији
Драган Штављанин: Хладни мир – Кавказ и Косово, Радио Слободна Европа / Праг/ Чигоја штампа, Београд 2009.
Ралф Еперсон: Невидљива рука – увод у теорију завере, Плави круг, Београд, 1999.
Ђорђе Милошевић: Русија на раскршћу, Прометеј, Нови Сад, 2003.
Миодраг Митић: Како нам се догодио Рамбује, Филип Вишњић, Београд, 2003.
