Има двадесетак година томе како сам, пред само бомбардовање, добила српско држављанство. Баксузи какви јесмо, НАТО је прво ударио директно у те наше кутијетине са држављанствима, а и ја сам се баш тих дана к’о суманута напеналила да родим старијег сина. И док смо се пресабрали између склоништа и склањања, остадох тако без глат стеченог држављанства које сам само осам година чекала. Веле, попаљено негде, у неком СИВ-у, врагу, ко зна где. Не даде ми се…
Повуци-потегни отегло се то још наредних годину дана у надалеко чувени и сасвим логични процеп у коме је мој син, рођен у Београду, првих годину дана живота имао и избегличку легитимацију и држављанство СРЈ. И тако се ја, у нека доба и уморна од избегличке легитимације, осмелим, пуна оптимизма, да одем у локални МУП и покушам да извадим личну карту. Имам држављанство, богати, спаљено или не, моје је.
Госпођо, вели ми строги службеник кроз ону малу рупицу затворену картоном да га не убије промаја, дакле, госпођо, што се Вашег предмета тиче (јербо ми смо вазда у свим установама неки предмет, недотибог да постанеш досије), фали нам… овај, како да Вам кажем, фали нам све. Ви заправо ништа од докумената и немате, а и то што имате не поклапа се. Процедура је једноставна, госпођо, само се свуда редом одјавите и донесите све те папире па да завршимо ово очас посла.
Ха!
Потрчидер прво у СИВ по спаљено држављанство, па успут сврати малко и у Комесаријат и постој који сат у гомилама кутија међ којима лете службенице бледих лица које од луднице не знају ђе гоне. Урадих. Али ипак, роде, није то-то, него, богати, хај прошетај ти да те види и са тобом се поздрави сваки постојећи општински повереник за избеглице, јер нико жив више није могао пописати на колико сам општина и адреса становала.
Урадих и то.
Е свашта, а ђе су ти папири из Матице српске и јеси ли се одјавила у колективном смештају у коме не живиш, брат брату, једно пешест година, ал‘ нема везе?
Ајд‘ и то.
Хм, знаш како, хај ти и у ИОМ да те скину са канадског списка, мислим си, да ме и дан кад сам ступила ногом у Канаду. У ИОМ-у те, нормално, гледају к’о да си с Марса пао, как’и црни канадски списак.
Добро, обављено.
Е није ни то, не може детету да се поништи избегличка, вели неки од повереника, јер дете ти није избеглица иако има избегличку легитимацију, а ко му је и даде, како мислиш ми му дали, а то, па нормално да смо му дали јер си ти избеглица, у ствари ниси баш тад технички била избеглица, али ти је изгорело држављанство па си била у том тренутку избеглица.
Е у том неком лудилу, лупим вам ја неђе шаком о сто, можда сам к’о малкице и припретила неком, а верујем и хистерисала и оплакала јер то је моја стандардна процедура и моментално се испоништавам ђе чула и не била, и на крају добијем вам ја код оног ћате са страхом од фацијалиса ту личну карту, са све спаљеним држављанством.
Мајко мила, мешчини да се ни Еуроџекпоту сад не бих тако обрадовала. Чувена Т лична карта, за избеглице. И тако сам постала поново особа са правом гласа. Држављанка. Смаксе Хрватско, Крајино и Канадо, ја имам српску личну карту, мислим си, дохакала сам судбини.
Онај ко није био избеглица у својој земљи или макар у страној, а неки паметни као ја су појурили у обе опције, не може да схвати шта значи кад ти једног дана и без најаве одузму достојанство, порекло, име. Кад постанеш бројка на списку. И шта значи кад те, у свој тој невољи, неко на том списку не може пронаћи. Шта значи стати у ред и узети пакет хуманитарне помоћи, а до јуче си јео шта си хтео. Шта значи кад, клиначки, из родне куће понесеш само торбу пуну књига и схватиш да је дошло пролеће, а ти имаш само једну једину зимску јакну и пресрећан си јер има оних који су дошли право из логора или затвора или у некој размени и немају ни то. Шта значи кад ти у рођеној земљи шалтерска службеница на упису на факултет хистерише пола сата пред 100 других бруцоша јер имаш шаховницу на средњошколској дипломи. Кад ти у колективном смештају доделе јогурт ком је истекао рок и храну коју у животу не би појео у маминој кухињи. Кад се са родитељима дописујеш писмима која путују месецима преко Црвеног крста или Адре. Кад тражиш родитеље на ратним списковима.
Кад их никад не нађеш. И кад их више немаш, а дете си. Кад одеш да им преузмеш кости, много година касније. Кад ти не дају те кости. Кад схватиш да немаш пара, али имаш где да спаваш, добро је. Кад имаш паре, али с њима не можеш откупити свој живот од локалног криминалца који је постао командант у неком бесмисленом рату. Кад те неко натера да бираш између себе и својих и ако пристанеш на избор, сви сте мртви. А ако не пристанеш, опет сте сви мртви.
И кад те спаси онај за ког си сигуран да би те први убио. И кад схватиш да је у рату све могуће. Кад ти неко после стотине километара у најстрашнијој колони на свету пружи воду. И кад ти неко прода воду. Кад сазнаш да су страшне приче са служења ЈНА само обичне шале наспрам живота који ти се десио.
Кад те издају. Кад ти издаш самог себе. Кад пређеш границу у свом поносу. И кад пређеш неку другу границу заувек. И кад научиш да се не осврћеш.
И кад схватиш да си после свега неким чудом остао нормалан иако ти није јасно како.
Избеглица – из рата, из заувек затворених врата љубави, из обећаног мира, из сигурних родних кућа, из несигурних туђих домова, из граната, из пушака, из Дејтона и З4 планова, из неуцртаних кота и прекројених мапа, из глади, из туђе одеће, из првих и иза погрешних линија, из ципела са стиснутим прстима, из инжињерских канцеларија у бераче малина, из солитера у копање њива, из имања у немања, из немила и недрага, колона запрепаштених људи којима се десио живот у најлуђем могућем сценарију.
И онда, тог неког дана, све то престане. А ти и наредних 20 година кад те неко пита одакле си и даље заустиш да кажеш – ја сам избеглица. Јер си тако напамет, некад давно, научио да ипак неком стаду припадаш. После добијеш неке друге пасоше, државе, породиш децу којој не причаш шта ти се десило оне године кад су падали светови, дигнеш се, обришеш блато са колена и наставиш даље. И никад не поклекнеш, баждарен једном заувек на то да мораш, да гураш и да се не предајеш.
Дан је избеглица.
А сви ми, живи и мртви, хероји смо овог времена које нам је у неком несхватљивом рулету живота додељено. И сви смо држављани највеће државе света – државе своје храбрости да наставимо даље.
Блиц