Када би се живот Слободана Мићића преточио у књигу, то дело би морало да се издаје у 100 томова како би се обухватиле све авантуре које је чувени светски путник доживео.
Заљубљеник у путовања и аутор емисије „Свет на длану“ Слободан Мићић који је преминуо у 76. години у Београду живео је тако да се за његов живот може рећи: „Овог има само у филмовима“.
А његове авантуре нису, додуше, приказиване на филмском платну nego на малим екранима, у оквиру многобројних емисија и његовог најзначајнијег телевизијског дела „Свет на длану“, за који је сценарио писала његова супруга Марија Шкиљаица Мићић, која је са њим истраживала сваки кутак Земље (могао је Слободан и да веродостојно одглуми на филму светског путника, што због живота који је водио, што због талента за глуму којом се, такође, бавио).
Авантуре за филм
Шта су све доживљавали од Аљаске до Индонезије, бивши директор „Контикија“ и његова супруга откривали су и у интервјуима.
„Ово је једно обично село које у новембру постаје центар света. У време религијског празника, одржава се невероватно атрактиван сајам камила, који окупља посетиоце из целог света. Посету Пушкару ћемо вероватно повезати са обиласком индијских националних паркова, пошто имамо жељу да снимимо тигрове“, испричала је пре неколико година за Новости о сајму камила Марија која је са супругом неколико пута обишла свет и на путовањима заједно са њим бежала од лавова и слонова.
Присуствовала великим политичким и друштвеним догађајима, попут државних удара… Била често у животној опасности.
Али њих двоје никада нису помишљали да због страха од болести одсутану од путовања.
„Они који брину да се не разболе, обично им се то деси. Ми никада нисмо били у том грчу, јер онда никада не бисмо могли да се препустимо чарима путовања“, рекао је Мићић (Новости), док је у другом интервјуу прокоментарисао:
„Знате, ништа није могло да нас спречи. Ми смо као мачке – увек спремни да се дочекамо на ноге. Било је у то време заиста много ентузијазма, и имали смо један веома добар колектив. Радило се врло савесно и квалитетно, имали смо добар производ, и због тога се „КонТики“ и уздигао“.
Неустрашивост је показивао и у ратним ситуацијама:
„Рат је почео 7. јуна, а ми смо 6. напустили Израел. Претходно смо у Јордану и Сирији видели војску која се спремала за рат, а ја сам поред толико војника, дреке и парола био убеђен да ће згазити Израел за два дана. Међутим, испало је обрнуто – Израел је згазио њих.“
Марија се једино уплашила када се нашла у авиону који је горео. Али не до краја.
“Ти си два пута горео, а ја са тобом једанпут. Кренули смо из Београда и после сат времена се вратили на наш аеродром уз ’срдачан’ дочек – кола хитне помоћи, ватрогасце и остале. Био је у питању неки квар на авиону који су брзо отклонили, међутим четири путника нису хтела поново да се врате у авион. Ми смо се вратили без проблема.“
Комодски змајеви, духови Абориџина
„Никад нећу заборавити кад смо дошли на острво Комодо, где једино на свету живе комодски змајеви. Пре нас је ту била екипа Би-Би-Си-ја од 30 људи који су једну емисију снимали чак 20 дана! То нам се дешавало свуда по свету да налећемо на стране ТВ екипе“ Б92.
“Само смо јурили тренутак када може да се снима. Увек је било напорно, али с уживањем. Снимали смо и тамо где се не сме, па је Ратко често покушавао да се извуче на фору да је то видео-камера, а не професионална камера. Онда би га када би схватили да је слагао јурили мочугама, моткама и ко зна чим. Сећам се када смо снимали код Ерс рока, стене у којој према веровањима Абориџина живе духови, да смо морали да уђемо у авион са једном женом која је била, такорећи водич. Нон-стоп га је малтретирала – Е, сад ово можеш – е, сад ово не можеш да снимаш -. Он је наравно био вешт и лукав, па је успео кол’ко-тол’ко да сними. Кад смо је питали што сад обичан камен није могао да сними онда би рекла да је ту дух, па је чак и гурала камеру да га случајно не сними. Онда би он фолирао да је камера угашена, па се тако сналазио на разне начине“, открила је Марија Б92.
Док су доживљавали несвакидашње авантуре, морали су да нађу времена и за обичне активности.
„Када смо били млади, ја сам била главна куварица у нашем дому, а сада сам само „мала од палубе“ – она што распрема за Слободаном, што је понекад и теже. Он припреми ракове зачас, а ја после сатима склањам и перем судове“.
Мало је ово и за 100 томова једне књиге.
Ј.М, Блиц Жена
