Љубави наших великих уметника остале су забележене на неким од капиталних дела српског сликарства. Муни надахнула Пају Јовановића, а ћерка кафеџије Ђуру Јакшића.
Ретки су сликари који нису овековечили на платну жену за којом жуде. Жене необичне лепоте и изражене интелигенције, нежне и мирне, или преке и страсне, биле су и остале њихова вечна инспирација.
Прелепа Муни била је надахнуће и непресушна инспирација Паје Јовановића (1859-1957). Када се почетком 20. века уметник настанио у Бечу, није ни слутио да ће му ћерка настојника куће у којој је имао атеље, Хермина Муни Даубер, заувек освојити срце. Најпре стидљиво и са осећајем дубоког поштовања, млада Муни је позирала Паји, да би врло брзо њен лик и тело постали сама сврха уметниковог рада.
– У тој мери га је заокупила да је с нескривеним еланом остварио серију скица, студија и радова са приказом женског лика и тела – каже, за „Новости“, историчар уметности Петар Петровић, музејски саветник у Народном музеју. – На њима провејава препознатљиви лик Муни. Пре ње, Паја Јовановић скоро да и није сликао актове. Одбојност према њима је стекао на бечкој Академији, јер су на курсу вечерњег акта доводили оронуле бескућнике.
Венчали су се када је Муни напунила осамнаест година. Пред налетом рата, морали су да се склоне из Беча. Ратне године провели су заједно у Женеви, а живели су од хонорара богаташа и угледника које је Паја портретисао.
– Може се рећи да је био приљежан према младој супрузи – говори Петровић. – Помагао јој је да се образује, узимао за њу часове страних језика, тениса и јахања. Већ на почетку њиховог познанства, Муни је позирила за „Вилински сан“ или „Парсифал“, као и за сличну композицију на тему „Парисов суд“.
За чувеног банатског сликара Константина Данила (1802-1873), љубав живота била је Софија Дели. Упознао ју је као двадесетчетворогодишњак у кући кикиндског поджупана Иштвана Карачонија, који је младу Софију после смрти њених родитеља примио у дом као своју штићеницу.
Муни као краљица: Када је Паја Јовановић портретисао краљицу Марију Карађорђевић у пуној фигури у вечерњој балској хаљини, као модел му је послужила његова Муни. – Сликајући веће или мање алегоријске слике са представом женског лика и тела, увек је у те фигуре уносио препознатљиве црте лица своје вољене супруге – објашњава Петровић. – Муни као богиња Дијана у лову, као Медуза, Афродита, Венера… и све тако, чак до позних година. За крај, потпуно слабог вида и дрхтаве руке, остарели уметник исписује последњу оду лепоти, сликајући лик своје Муни и букет свеже убраних ружа.
– Слике Константина Данила су биле оно друго лице које је он као уметник желео да има, али му природа, нажалост, то није подарила – каже Петровић. – Погрбљен, слабодив, рошавог лица, сетног погледа и тих, Данил је био уздржан и повучен пред женама, поговото оним које су плениле лепотом. Ипак, један сусрет са младом Софијом код њега је распламсао емоције до те мере да ју је одмах запросио и убрзо се венчао.
Насупрот заљубљеном сликару, нестална Софија је размишљала да га остави, али је одустала, јер би то било погубно за њен материјални положај.
– Како би удовољио скоро свакој њеној жељи, саградио је већу кућу у Великом Бечкереку (Зрењанину). Уредио је луксузно, по укусу своје супруге, не би ли је задржао крај себе – каже Петровић. – Али Софија је у мужевљевом одсуству тражила разоноду у друштву млађих мушкараца. Мада је Данил то наслућивао, одбијао је да поверује у гласине о њеном неверству и обасипао је и даље поклонима, пажњом и лепим речима. Када је тешка болест приковала Софију за постељу, годинама је неговао. После њене смрти, ретко је узимао кичицу у руке и одбијао нове поруџбине. На наговор пријатеља да се врати сликању и завршетку започете велике слике „Света породица“, само је кратко одговорио: „Зар не видите да је и мене за собом понела у гроб…“
Срце великог песника и сликара Ђуре Јакшића (1832-1878) освојила је Мила Поповић, глумица и ћерка кикиндског кафеџије.
– На почетку каријере, шетајући од Беча до Минхена, Јакшић одлучује да се настани у Кикинди и ту отвори сликарску радионицу – прича нам Петровић. – За мање од године, колико је провео у Кикинди, остварио је неколико изузетних поетских и сликарских дела која су данас антологијска. Несуђеној великој љубави Мили Поповић дугује своје најлепше стихове и најлепши женски лик који је икада насликао. „Девојка у плавом“ из Збирке Јоце Вујића данас краси поставку Народног музеја.
Стевана Тодоровића (1832-1925) и његову супругу Полексију спојила је љубав према сликарству.
– Полексија је рано стекла лепо образовање и културу, јер је одрасла поред оца високог образовања Матије Бана, који је под Обреновићима био кнежевски васпитач – каже Петровић. – Изабраник њеног срца Стева, виспрен, елегантан, школован у Бечу и радо виђен у отменом београдском друштву, чим је упознао нежну и суптилну Полу без оклевања је запросио.
Када се 1864. у својој шеснаестој години удала за шеснаест година старијег Стеву Тодоровића, Полексија је већ знала основе цртања, тако да је одмах могла да помаже мужу.
– Она је Стеви била не само одан брачни друг, него и поуздана сарадница – објашњава Петровић. – Са њим је путовала по Србији, боравила у Цариграду, а посебно у Фиренци и Риму, где су копирали познате композиције ренесансних мајстора Рафаела, Тицијана, Веронезеа и Тинторета. Више великих историјских композиција, око двадесет иконостаса, многе иконе, пејзаже, више од пет стотина портрета, све је то могао Стева да постигне, јер је имао помоћ и подршку Полексије. Надживела га је четрнаест година, али до последњег дана је чувала успомену на човека кога је највише волела.
Смисао живота није у томе да се заврши. То је врло добро знао Сава Шумановић (1896-1942), али о томе није говорио. Нити о љубави.
– Шумановић је боравио у Паризу двадесетих година прошлог века. Учио је у атељеу Андреа Лота, излагао на париским салонима… За један од женских актова модел му је била лепа Жанет Шарије, коју су сликали виђенији париски уметници. Шумановић јој је на крају позирања уручио хонорар много већи од уобичајеног – говори нам Петровић. – Жанет је то схватила као понуду или позив за ступање у нешто другачије односе од пословних, па је позвала сликара у спаваћу собу. Он је одбио, рекавши да је то награда за осмочасовно напорно и стрпљиво позирање. Други Шумановићев модел, бринета Флоранс, била му је нарочито мила, јер је ову професију издигла на виши ниво. За њу ће Шумановић забележити да се разликује од већине: „У моделу гледам личност која зарађује за хлеб као и ми. У Флоранси сам нашао не само модел, него и особу која се интересује за уметност. Често сам је водио и у велике галерије и објашњавао дела неких уметника. Знала је да открије своју душу, да се радује лепотама живота, али је само једно скривала: живот у породици.“
Савине купачице
По повратку из Париза, Шумановић се суочио с муком како да у Шиду нађе модел за акт. То ће му поћи за руком тек пет година касније.
– Успео је да се договори са Емом, девојком која је радила у једној кафани – говори Петровић. – Касније је забележен коментар његове мајке Персиде да су сви напуштали њихову кућу кад би та девојка долазила да му позира, јер је у оно доба то била велика срамота. Сава је, готово у даху, за само три године, са једним моделом насликао изузетан циклус „Шидијанке“ – „Купачице“, који броји око шездесет слика.
Драгана Матовић, Новости
