Можда Европска унија у време у којем је Зоран Ђинђић водио српску владу није била ни близу кризе у којој се данас налази, али неке поруке које је први демократски изабрани премијер Србије упутио овој заједници народа и данас изгледају као веома актуелне и отрежњујуће за Брисел.
Потврђује то, између осталог, и говор који је тадашњи председник Владе Србије одржао 10. октобра 2002. године на Черчиловом форуму у Цириху, објашњавајући због чега је „европски модел најбољи од свих других модела”, али и због чега може да буде угрожен. Изводе из овог обраћања Зорана Ђинђића које је увршћено и у његов Виртуелни музеј, преносимо поводом годишњице атентата у којем је изгубио живот.
*****
… Чињеница да вечерас говорим у Швајцарској олакшава ми унеколико ситуацију, пошто ми је намера да се критички осврнем на Европску унију, што би ми теже пало да смо у Енглеској, а још теже да смо у Француској. У Швајцарској можемо да се солидаришемо и да поручимо ЕУ да је неопходно да се још потруди како би нас привукла у своју породицу.
…Година 1946. када је Черчил одржао свој чувени говор није била лепа, он је тада говорио о „европској трагедији”. Рат тек што је био завршен, Европа је била разорена. Черчил, велики стратег и реалполитичар у истом даху говори о европској трагедији, користећи речи које нису уобичајене за политичара, али онда каже: „Могућа је Европа без стега, без граница, у којој су људи срећни, у којој постоји просперитет и у којој влада слобода”.
То је за мене права утопија коју европска историја као на неком паралелном колосеку гради, док се на другом колосеку реалности догађају градитељски, верски и разни други ратови.
Данас знамо да то није остала утопија. Данас знамо да је бекство у будућност понекад неопходно како би несрећна стварност уопште могла бити прихваћена. Понекад реално размишљати значи не прихватати реалност у њеној датој форми, него је пројектовати у нешто боље.
И понекад је то једини излаз из несреће. Уколико бисмо се задржали само на нашем смислу за реалност, управљали бисмо бедом кроз читаву историју. Данас знамо да је визија европског јединства, европске породице, „сједињених држава Европе” постала веома стварна и да Европљани, припадници такозваних суштински европских народа, 50 година после рата могу задовољно сести за исти сто и рећи: „Обавили смо велики посао”. Али остаје питање, да ли је цела Европа присутна за тим столом?
То је као када би на пример породица, пошто је преживела тежак период у коме су се браћа и сестре тукли, саградила лепу кућу, па онда рекли: „Имамо дивну кућу”. Питање је да ли је то тако, или је можда у близини мочвара, или депонија смећа, извориште зараза као што су организовани криминал, шверц дроге, можда се у близини налази нека пошаст која може угрозити њихов здрав, леп свет. И уколико се испостави да је суседство управо овакво, онда се то више не може звати дивном кућом, јер кућа се не завршава двориштем. Неопходно је понеговати целу околину како би се могло уживати у стабилности и миру.
…Управо нaстаје држава Србија и Црна Гора и надам се да ће до краја ове године настати; на овом свету нема државе њој налик. Не можемо поћи од тога да је нормално то што имамо нешто што нико нема и што је експеримент. Да се ради само о тој једној држави, било би добро, али имамо и Босну. А ако сте у последња два, три дана читали новине, прочитали сте много забринутих коментара у којима се поставља питање: „На чему се та држава држи?
Може ли та држава постојати без спољњих утицаја?” То је такође кључно питање за стабилност региона. На крају Косово. Питање троугла Албанија–Косово–Македонија: шта ће се десити уколико за две, три године Косово постане независно? Да ли ће то покренути ланчану реакцију у којој ће трећина Македоније бити доведена у питање? Да ли ће онда тај процес као варница прећи на Босну? Шта ће се онда догодити са овим регионом? Које ће трошкове морати Европа да плаћа?
То није претња, ја не кажем: „Брините се за Балкан да не бисте касније морали још више да плаћате.” Не, ја само кажем да, ако стратешки мислимо, а то нас је Черчил учио, онда морамо узети у обзир различите опције, па и оне које нису позитивне, и покушати да и на њих нађемо одговоре – на развој догађаја који можда неће бити позитиван. А нестабилност Балкана мора имати последице на стабилност Европе.
…Само у средњем веку је постојала вечита љубав, та несрећна љубав која траје до смрти. У 21. веку, када на једну љубав нема одговора, онда се тражи нека друга љубав. Уколико Европа остане тако бирократска, каквом се показала последњих година, људи на чију се љубав не одговара топлим осећањима ће потражити замену. И прво најбоље, односно најгоре решење је, наравно, национализам. Јер нема много великих љубави и опасно је промовисати европску идеју без довољно енергије. Идеја национализма, иако погрешна, јака је и лако замењује друге идеје, а онда смо поново на почетку неке нове ружне фазе европске историје.
…У самој Европи мора да се зна због чега је европски модел бољи од свих других модела. Зашто је ова комбинација солидарности, слободе, тржишне привреде, која је рођена у Европи, боља од свих осталих модела на свету. Не видим много полета око овог пројекта и не видим много људи у Европи који раде на томе да убеде читав свет да је европски модел добар и да није само у питању економија или развој градова, да се не ради само о добром стандарду, него да је то пројект са душом. Нама је потребна европска душа и ми, иако још нисмо члан ЕУ, је имамо.