Може се слободно рећи да наше време карактерише, између осталог, и стално потенцирање људских права.
Често можемо чути на вестима о правима националних и верских мањина, жена, Рома, хомосексуалаца, муслимана итд. У том смислу се сваком православном хришћанину намеће питање шта о људским правима каже најважнија књига – Еванђеље, као и какав пример нам у том погледу даје сам Господ Исус Христос.
Код оснивача хришћанске вере, наиме, приметно је потпуно поштовање туђе слободе као једног од најзначајнијих дарова Божјих, а који је уско повезан са термином којим се бавимо. Када исцељује болесне и немоћне они га по правилу питају за исцељење, а слепога нпр. пита шта да уради за њега.
Када говори својим ученицима о одрицању и крсту, он наглашава избор човека почињу и реченицу са „Ко жели да ме следи“. Дакле, за Господа можемо слободно рећи да се понашао потпуно у складу са конвенцијама о људским правима које се често толико наглашавају да то уме да буде дегутантно. Међутим, ваља приметити неке битне моменте када је реч о овој теми. Наиме, када је у питању разлог актуелизовања људских права, најчешће се помињу верска и национална права, право на сексуалну оријентацију, право на политичко опредељење, на приватност…
Не можемо свакако порицати вредност разних конвенција које се баве овом тематиком, мада би за многе на које се оне односе било мудрије да послушају савет Светог Апостола Павла који у Посланици Коринћанима каже да му је све слободно, али није све на корист. Међутим, постоје права која се нигде и никад не наводе, а од суштинског су значаја за сваког човека, а то су право човека на живот и право на Истину.
Вероватно нико неће порећи да је право на живот најосновније и најважније право за свакога, далеко важније од свих горепоменутих. Поставља се логично питање зашто се онда то право не потенцира као ова друга – с обзиром на нпр. чињенице везане за број абортуса у различитим државама. Као што знамо код нас се та бројка мери стотинама хиљада, у братској Русији милионима, у европским земљама исто тако…
Истини за вољу, у појединим државама ЕУ, махом оним са јаким римокатоличким утицајем, абортуси су забрањени, али опет можемо рећи да се та тема ни приближно не третира сходно њеном значају, у односу на друге.
Занимљив је у овом контексту случај који ми се десио на интернету, када сам на једном световном форуму поставио врло потресне фотографије појединих извршених абортуса на форумској теми о томе. Администратор тог форума је те фотографије за трен ока избрисао пославши ми поруку да су узнемиравајуће за чланове. Значи – само је то важно, а животи нерођене деце са снимака су, дакле, потпуно неважни?! Слободно се може рећи да је овде цинизам, и то куртоазан, доведен до савршенства.
Са друге стране, људско право на Истину је далеко потцењеније тј. оно се скоро нигде и не помиње као било какво право. У том смислу се опет може рећи да је то једно од најпотцењенијих права данас. Ми који знамо ко је Пут, Истина и Живот разумемо шта то у суштини значи. То значи да су зидари презрели камен који је глава од угла. Као што је биљци сем воде и земље неопходан и ваздух да би могла да живи, тако је и човеку сем воде и хране потребна Истина да му буде неопходан руководитељ у лавиринту званом живот. Можда је грешка код многих што се пилатовски питају шта је Истина, долазећи тако до неуспешног духовног лутања, а затим и релативизовања тог битног појма – уместо да се питају ко је Истина.
Иако се Дух Свети, као Дух Истине, доказује из века у век свакоме ономе ко то жели да види и иако јасно сведочи да је Исус Син Божји Јединородни, који је основао своју вечну Цркву (Православну) – очигледна чињеница да већина људи не живи и не дише литургијски сведочи о томе да та већина ово право није остварила.
Тачно је да је слобода појединца пресудна, али је уједно и тачно да сваком појединцу треба дати праве и аутентичне аргументе proe et contra да би ту слободу могао да оствари у правом смислу речи. Не улазећи у то ко је крив или одговоран, али оно што се са пуном сигурношћу може констатовати је да право на Истину данас није довољно пружено људима, а да не говорим о томе да о томе нимало не брину крајње лицемерни тзв. борци за људска права. Наравно, имам у виду пре свега јавна средства информисања тј. медије. Са друге стране, на нама православним хришћанима који би требало да будемо со свету стоји одговорност сведочења Истине на нашим често слабашним плећима. Неки медији, попут интернета, су нам свима на располагању тако да нећемо имати оправдања ако занемаримо овај свети задатак.
Православни мисионар
