Нисам успио да нађем записник у коме би дословно стајала она анегдота у којој ђенерал Драгољуб Михаиловић неком од својих партизанских оптужитеља говори: „Лако вам је било направити војску од омладине коју смо ми васпитали. Видјећемо шта ће се десити када ви сасвим васпитате сљедеће покољење.“ Иако непоуздана, сасвим анегдотална, ова приповјест нам казује једну најчешће занемарену страну историје: силу звану културна инерција.
Јер људи се теже мијењају него што их историјски догађаји тјерају да се мијењају. На добро и на зло.
Данас, када се слави Дан побједе, вјероватно је мало људи свјесно колики је значај претходних покољења у ономе што се остварило тога дана – као и у потоњем току историје. Иако изграђена на теоријским поставкама лењинизма и стаљинизма (које и саме нису биле лишење противрјечности и пукотина), Црвена Армија је у вихору рата брзо учила школу историјског просуђивања. Видјело се да постоје људи вољни да гину за диктатуру пролетеријата, али је милионима више оних који би да бране Отечество.
Видјело се историјска дијалектика ипак мора да се позове на Димитрија Донског и Александра Невског.
У најобјективнијем смислу: Црвена Армија је побиједила управо зато што је индустријализација Русије започела још за вријеме Светог Цара Николаја (коју су оно пушку и даље носили красноармејци у борбу, у највећем броју? „Московку„, Мосин-наган царске војске) Зато што су се предања сеоског и народног Православља настављала и испод идеолошке платформе лењинизма, зато што су чак и тадашњи комунисти били у огромном дијелу – свјесни или несвјесни – хришћани. Ко су хришћани? Људи који вјерују да је Жртва за другога изнад живота. Свако ко је умро да бисмо ми данас живјели – својим животом је био хришћанин. И на чисто објективном плану: Црвена Армија је успјела јер је и даље имала бескрајну руску степу у којој су људи живјели са многодјетним породицама, па чак и у скученим становима у брзорастућим градовима, породица је била средиште живота. Опет: хришћански начин живота, макар и у атеистичком друштву.
Сличну лекцију историјске инерције прошла је и Република Српска, када су се 1991. и 1992. официри некадашње ЈНА у пракси учили да иза себе остављају кумровачке курсеве и да се присјећају ђедових гусала и бакиних прича. Оно племенито у њима нашло је начина да обједини и оне племените елементе који нису сасвим нестали ни у СФРЈ и оно племенито из нашег епског васпитања. Од хероја Милана Тепића до других великих јунака, свако од њих је знао да Жртва није идеја него стварност, а многи су се сјетили да је Жртва и Богочовјек Христос.
У манихејским сликама историје којима смо као Срби склони, често заборављамо да смо Српску створили баштинећи највриједније идеје српских држава Србије и Црне Горе, али и баштинећи много шта племенито у васпитању које смо добијали и код ђеда на крилу и код племените учитељице у школи у СФРЈ. Рат нас је натјерао само да раздвојимо оно неважно од важног.
Зато данас када славимо Дан побједе вриједи се сјетити најважније лекције: побједе нема без жртве. Живимо у свијету коме је жртва страна, контраинтуитивна, јер живимо инерцију позног капиталистичког Запада са његовим друштвом брзе потрошње, брзог задовољења, брзо промјене. И то је инерција – али негативна. На нама је, међутим, да побиједимо и њу.
Зато – да Дан Побједе означи и почетак наше побједе над нашим нестанком. А то можемо само Христовом Побједом. Срећан Дан побједе!
С Днем Победы!
https://t.me/darkoristovdjogo/1000
Налов, опрема: Хронограф
