Етрурци су племена која су насељавала део античке Италије. Они су на Апенинском полуострву створили прву велику цивилизацију, чији утицај на Римљане постаје све више очигледан.
Управо су Етрурци научили Римљане алфабету и бројевима, као и многим елементима у архитектури, уметности, религији и одевању. Тога је била етрурски изум, а дорски стуб етрурског стила постао је главни елемент ренесансне и класицистичке архитектуре.
Географски услови и природна богатства
Античка Етрурија се налазила у средњој Италији, ограничена на западу Тиренским морем (за које су Грци већ рано признали да припада народу Тyррхēнои), на северу реком Арно, а на истоку и југу реком Тибар.
Ова се област великим делом поклапа са данашњом Тосканом, те с деловима Лација и Умбрије. Главно природно богатство ове области, које је несумњиво имало важну улогу у етрурској трговини и развоју градова, биле су богате наслаге метала, како у северној, тако и у јужној Етрурији. На југу, у приморској области која се простирала између првих великих етрурских градова Тарквинија (Tarquinii) и Цере (Cerae, данас Церветери), ниске планине Толфа су пружале залихе бакра, гвожђа и калаја.
Археолошки подаци
Непостојање етрурске књижевности и општепозната пристрасност и контрадикторни прикази етрурске историје које су нам оставили грчки и римски писци стварају једну ситуацију у којој је за разумевање Етрураца основно пажљиво проучавање њихових видљивих остатака. Археолошки контексти и сами остаци (међу којима су керамика, предмети од метала, скулптура, сликарство, архитектура, животињске и људске кости и најнезнатнији предмети свакодневног живота) деле се на следеће три основне категорије: погребни, градски и свети (религијски), премда понекада постоји преклапање ових категорија.
Далеко највећи проценат материјала је погребног карактера; стога постоји доста података о етрурским идејама о загробном животу и о њиховим ставовима према умрлим члановима својих породица. Али нема сумње да су од велике важности и релативно сиромашна обавештења о етрурским насељима. Остаци добро очуваног етрурског града на локалитету Марзабота (око 500. године п. н. е.) близу Болоње (која је вероватно била етрурска колонија) откривају да су Етрурци међу првима на Медитерану организовали град према мрежастом плану: основу му је чинила једна главна улица у правцу север―југ, коју је пресецала једна или више улица у правцу исток―запад. Обред који је био повезан с постављањем оваквих темеља града био је Римљанима познат као ritus Etruscus („етрурски обред“). Тај су систем Римљани највише користили при постављању темеља за војне логоре и за нове градове, те се он и данас може видети у многим европским градовима. Изгледа да су у Етрурији тако строго организовани урбанистички планови били ретки, јер се чешће наилази на једну неправилну шему, која је настала као резултат стапања селâ у доба културе Виланова и која је прилагођена брдима, која су углавном била бирана за места на којима ће се основати градови.
Жене су пре 2.500 година имале иста права као мушкарци и то је веома нервирало грке и римљане
Једном годишње, грађани би се окупили на Фануму, најсветијем уточишту у Етрурији. Грке и Римљане посебно је нервирало понашње жена, као и њихова права која су их малтене изједначавала са мушкарцима. То је за њих било неприхватљиво.
Свако ко би спазио жене у публици, био је изненађен. Заправо, етрурске жене су уживале у много више слободе и аутономије у односу на жене у Грчкој или Риму.
Жене и ћерке из Етрурије су имале слободе поседовања, наслеђивања и преноса имовине како су сматрали прикладним. За време свечаних гозби, славиле су заједно са мушкарцима. За разлику од њих, друге није било срамота да пију са грчким женама, од којих се генерално очекивало да не пију алкохол.
Етрушки градови су одржавали јаку културу, и решавали спорове у кругу заједнице.
Криза и пад
Крај 6. и почетак 5. века био је преломан тренутак за етрурску цивилизацију. У то је време избило неколико криза, од којих се Етрурци никада нису потпуно опоравили и које су, како се испоставило, биле заправо само почетак бројних недаћа које су имали да претрпе у наредним вековима. Протеривање Тарквинијеваца из Рима 509. године ст. е. лишило их је контроле над овом стратешком тачком на Тибру и пресекло њихов копнени пут у Кампанију. Ускоро су изгубили и премоћ на мору, када су бродови сиракушког тиранина Хијерона I нанели катастрофалан пораз њиховој флоти код Куме 474. год. ст. е. Изгубивши сваки контакт с етрурским градовима у Кампанији, нису могли спречити да ову област преузму умбро-сабелска племена, која су се из унутрашњости кретала према обали.
Све су ове недаће довеле до економске кризе и прекинуле трговину са градовима на обали и на југу, преусмеравајући трговину ка јадранској луци Спини. Ситуација се на југу додатно погоршала када је град Веји, после периодичних сукоба са Римом, постао прва етрурска држава која је пала под власт ове све снажније силе у средњој Италији (396. ст. е).
П.И, Блиц
