Осамдесетих година када је ступио на дужност међу словеначким становиштвом се осећала већа доза нетрпељивости према свему што има префикс „југословенски“ и свим дошљацима из осталих република тадашње Југославије.
У 45. емисији Разбуђивање угостили смо Винка Пандуревића генерала у пензији, некадашњег официра ЈНА који је учествовао у оружаним сукобима на бившем југославенском простору деведесетих година 20. столећа.
Винко Пандуревић је Србин који је рођен 1959. године у општини Соколац на Романији (СР Босна и Херцеговина). После завршене гимназије уписује 1978. године Војну академију, где након завршетка четири године касније бива произведен у потпоручника Југословенске Народне Армије. Прво место службовања му је било у главном граду СР Словеније.
Осамдесетих година када је ступио на дужност међу словеначким становиштвом се осећала већа доза нетрпељивости према свему што има префикс „југословенски“ и свим дошљацима из осталих република тадашње Југославије.
Још од Другог светског рата постојао је договор Кардеља и Тита да словеначки регрути служе само у својој матичној републици редовни војни рок. Такође су издејствовали да имају ШРО код себе, што је био изузетак, када је у Билећи био велики војни комплекс и наставни центар, вероватно и најбољи у то доба на тлу Југоисточне Европе.
Винко Пандуревић је поред својих редовних дужности у ЈНА обављао и дужност председника омладине у 14. Љубљанском корпусу… Стицајем околоности, присуствовао је чувеном XIV конгресу Савеза комуниста Југославије у београдском Сава Центру 22. јануара 1990. године када је дошло до жестоких вербалних чарки између делегата СР Србије и СР Словеније… Неколико месеци касније, како тврди Пандуревић, Милан Кучан и Слободан Милошевић су се договорили о томе да ЈНА мирно напусти Словенију и да се повуче у остале републике СФРЈ… Међутим, Словенцима то није било у потпуности по вољи, јер су желели хероизам и епопеју своје независности.
Тако је дошло до формирања паравојнх формација у којима су учествовали највиши представници власти: Милан Кучан (председник), Алојзије Петерле (премијер), Јанез Јанша (министар одбране), Игор Бачвар (министар унутр. послова)… итд. Циљ је био да се направи етничко чишћење Срба и ЈНА са територије Републике Словеније уз краткотрајни рат.
У Народној скуштини Републике Словеније 25. јуна 1991. године дошло је до проглашења независности од СФРЈ, а дан касније је Југословенска влада из Београда послала припаднике Савезне полиције и Управе царина да уклоне нова обележја на граничним прелазима и државним институцијама у најзападнијој републици. Наредних дана словеначке полицијске јединице као и Територијална одбрана су блокирали касарне ЈНА и насеља где су живеле официрске породице. И гранични прелази су такође били под блокадом, као и аутопут. Уследиле су прво чарке, а онда и ватрени окршаји, где су се (под)официри ЈНА нашли у чуду, пошто нису имали видљивог непријатеља, нити су знали шта им је циљ.
Из касарни су већ словеначки, хрватски и албански кадрови масовно дезертирали.
Поред тога Словенци, дојучерашње Винкове колеге, су прелазили на страну словеначких паравојних формација и одавали положаје и сл. Такође, ни команда Пете војне области са седиштем у Загребу није знала како да им свима помогне. Како Винко наводи, направила се врло неугодна ситуација за официре који су већ обучене војнике из мартовске класе 1991. године послали у друге касарне, а тек придошла јунска класа није била довољно обучена, чак ни заклетву није положила… Имали су у касарни технику: тенкове, БОВ, хаубице, али од нових војника нико није знао да рукује тим артиљеријским оруђем.
Касарна „Борис Кидрич“ је данима била под блокадом, али није имала мртвих и рањених као остале касарне.
Зна се да је 28. јуна 1991. године почињен ратни злочин код карауле Холмец, од чега је јануара 1999. године направљена и читава афера када је новинар Бојан Буђа у Новицама објавио слике и текст о томе.
Међутим, словеначке власти су то врло брзо заташкале, а Буђа је стављен на стуб срама.
После потписивања Брионског споразума 7. јула 1991. године између Владе Републике Словеније и Владе СФРЈ уследило је тромесечно повлачење јединица ЈНА у остале делове земље.
И данас, после 30 година од тих догађаја, Винко Пандуревић тврди како је Југославија остала једна илузија међу Србима, јер у Словенији је добар пример како братство и јединство није никада заживело. Све што су могли имали су одвојено и гледали искључиво свој национални интерес. Један од таквих примера јесте и скијашка репрезентација Југославије.
Погледајте цели интервју:
