Могло би да се каже да су мистерије и нестанци под неразјашњеним околностима синоним за средњи век. Једна таква прича је и она о нестанку младих енглеских принчева.
Током чувених Ратова ружа, грађанског рата који се водио од 1455. до 1485. године, на трону Енглеске смењивали су се владари династија Јорк и Ланкастер. Међутим, ни унутар тих породица руже нису цветале, пише National Geographic. Први владар из династије Јорк који је ступио на енглески трон, 1461. године, био је Едвард IV. Едварова владавина била је нестална, баш као и његово здравље. Умро је 9. априла 1483. године, када је имао четрдесет, а за њим је остало петоро деце, од којих два сина: Едвард V, у то време дванаестогодишњак, који је био легитимни наследник трона, и нешто млађи Ричард, гроф од Шрузберија. Брига о дечацима припала је Ричарду, рођеном брату Едварда IV, и стрицу дечака. За дечаке се та одлука испоставила кобном.
Крунисање младог Едварда V већ је било заказано за 22. јун 1483. године, а дечак је тим поводом у Лондонску кулу стигао из замка Ладлоу, где је био на школовању. Убрзо му се придружио и млађи брат.
Ричард је имао мало времена да се домогне престола и није губио време. Пред Парламентом је покренуо поступак којим је желео да докаже да његов нећак нема легитимитет да наследи енглеску круну. Он је доказао да је његов покојни брат Едвард IV, пре него што се оженио Елизабетом Вудвил, мајком дечака, већ био ожењен (насупрот томе што не постоје докази да је та веза била озваничена) са леди Елеонор Батлер, па стога брак са Елизабет није био ваљан, а деца из тог брака – незаконита. Ричард је 6. јула 1483. године крунисан за краља и постао Ричард III од Јорка. Међутим, то му није било довољно.
Непосредно после крунисања њиховог стрица, дечацима се губи сваки траг. Они су, наводно, због сопствене безбедности били затворени у Лондонској кули, и не постоји доказ да су је икада напустили, али, са друге стране, не постоји доказ ни да су у њој заувек остали, пише National Geographic. Италијански калуђер Доминик Манчини био је у посети Енглеској у време ступања Ричарда III на трон. Он је записао да су дечаци одмах после стричевог крунисања пресељени у унутрашње одаје куле, а како су пролазили летњи месеци, тако су се њих двојица све мање и мање појављивали, пише National Geographic.
Временом су почеле да се шире разне гласине у вези са наглим нестанком Едварда V и Ричарда од Шрузберија. Негде је забележено да је један лекар извештавао о Едвардовом здравственом стању које се нагло погоршало, док је Манчини писао да се Ричард свакодневно молио за опроштај грехова јер је веровао да му се ближи смрт. Ипак, најшире прихваћен одговор на ову загонетку је да је за њихову смрт одговоран Ричард III како би био сигуран да дечаци неће оспорити његово место на трону. Ову теорију пропагирао је и Томас Мор, енглески државник из 16. века.
Неки прсти били су уперени и у Хенрија VII Тјудора који је на енглески трон дошао после погибије Ричарда III 1485. године. Иако не постоје докази да је он умешан у смрт дечака, многи сматрају да је имао мотив. Када је верни витез Ричарда III, сер Џејмс Терел, после његове смрти, био ухапшен за велеиздају, а потом и мучен, признао је да је он лично убио дечаке на захтев њиховог стрица. Његово сведочење повећава сумњу у Ричарда III, али не даје коначан одговор због околности под којима је дао признање.
Када су 1674. године почеле припреме за обнову дела Лондонске куле, радници су, чистећи шут, дошли до невероватног открића. Два костура, довољно мала да одговарају годинама Едварда V и његовог брата, лежала су испод степеница. У то време није постојала пракса форензичког испитивања и анализа ДНК, па су многи одговори заувек изгубљени.
Скелети, за које се верује да припадају дечацима, пренети су у Вестминстерску опатију где су сахрањени. Од тада је више пута затражена дозвола за ексхумацију остатака у циљу добијања коначног одговора на вишевековно питање, али црква Енглеске одбија да изда дозволу за форензичка испитивања. Репутација деформисаног интриганта Ричарда III запечаћена је Шекспировим комадом „Ричард III“.
Бојана Богосав, Блиц
