Експерименте какве обичан човек тешко може и да замисли, овај човек је осмислио и изводио. Ово је прича о Широ Ишију, микробилогу и директору озлоглашене Јединице 731, јединице за биолошко ратовање Империјалне јапанске војске.
Неколико година после Првог светског рата, доношењем Женевске конвенције забрањена је употреба хемијског и биолошког оружја. То није спречило медицинског официра јапанске војске Шира Ишија да настави са истраживањима у овој области. Његове методе ратовања и нехумани експерименти имали су за циљ да поставе Јапанско царство на кров света.
Потенцијални геније
Рођен 1892. у Јапану, Широ Иши је био четврти син богатог земљопоседника и произвођача сакеа. Причало се да има фотографско памћење и да је бриљирао у школи до те мере да је означен као потенцијални геније. Иши је у раној младости одлучио да се придружи војсци, уз безграничну љубав према Јапану и његовом цару. Био је добар војник. Висок око 182 цм — знатно изнад висине просечног Јапанца — рано је постао заповедник. Током службе, Иши је открио своју праву страст — науку. Посебно заинтересован за војну медицину, неуморно је радио како би постао лекар у Империјалној јапанској војсци. Године 1916. Иши је примљен на Медицински одсек Царског универзитета у Кјоту. Осим што је овладао најбољим оновременим медицинским праксама и лабораторијским процедурама, он је такође развио и неке чудне навике.
Држао је бактерије у петријевим посудама као „кућне љубимце“, пише National Geographic. Био је познат и по томе што је саботирао рад других студената. Иши би ноћу одлазио да ради у лабораторију, након што су други студенти већ све поспремили, а онда би намерно остављао прљаву опрему како би професори ујутру дисциплиновали друге студенте. И студенти и професори су знали шта он ради, међутим, никада за то није био кажњен, изгледало је као да га за то награђују.
Биолошко оружје
Убрзо пошто је прочитао инспиративан чланак о биолошком оружју, Широ Иши је почео да се залаже да се један одсек Јапанске војске фокусира на биолошко оружје. Чак се директно обраћао највишим командантима. У сржи Ишијевог аргумента била је чињеница да је Јапан потписао Женевске конвенције, али их није ратификовао. Пошто је став Јапана о Женевским конвенцијам био технички још неизвестан, постојао је простор који би им омогућио да развију биолошко оружје. Ишијеви команданти су у почетку били скептични према овом предлогу. Међутим, он није прихватао „не“ као одговор. Иши је тражио – и на крају добио – дозволу да крене у двогодишњу истраживачку турнеју по свету да види шта раде друге земље. Након посете разним институцијама широм Европе и Сједињених Држава, Иши се вратио у Јапан са налазима и ревидираним планом.
У годинама које су претходиле Другом светском рату, јапанске трупе почеле су озбиљно да размишљају о улагању својих ресурса у ово контроверзно оружје – са циљем да њихове борбене технике надмаше све друге земље. Када се Иши вратио у Јапан 1930. године, неколико ствари се променило. Не само да је његова земља била на путу ка рату против Кине, него је национализам генерално ојачао у Јапану. Ишијев углед је такође порастао. Постављен је за професора имунологије на Војномедицинском факултету у Токију и добио је чин мајора, пише National Geographic.
Ишијев јавни рад састојао се од истраживања микробиологије, патологије и истраживања вакцина. Постао је и прилично популаран професор.
Тајно постројење
После инвазије на Манџурију 1931. и успостављања државе Манџуко, Јапан је искористио ресурсе тог региона. Многи јапански војници су људе који су ту живели видели као препреку. Али за Широ Ишија, сви они су били потенцијални испитаници.
Ишијево биолошко истраживање захтевало је различите врсте испитаника. Почео је да гради тајни објекат који се налазио око 100 километара јужно од Харбина. Село Бејине које је имало 300 домова сравњено је са земљом да би се направило место за постројење.
Оскудни су записи о објекту Бејине, али зна се да је тамо било затворено око 1.000 затвореника: углавном људи који су на неки начин радили или говорили против јапанске власти.
Уобичајени рани експеримент било је вађење крви затвореника сваких три до пет дана све док не постану преслаби. Када више нису били подобни за истраживање, били би убијани отровом. Већина људи је умирала свега месец дана од доласка, а коначан број умрлих је остао непознат.
Године 1934. је избила је побуна затвореника који су искористили пијанство чувара и релативно слабо обезбеђење. Око 16 затвореника је успело да побегне. То је разлог како данас знамо било шта у вези са овим објектом. Упркос изузетном ризику по безбедност и дискрецију операције, експерименти су вероватно настављени све до 1936. године. Званично је затворено 1937.
Ишију није сметало затварање. Већ је почео да гради други објекат – далеко злокобнији.
Логор и Јединица 731
Злогласни концентрациони логор Аушвиц-Биркенау био је комплекс у ком су се убијали затвореници. Док су многе жртве погубљене у гасним коморама, друге су биле резервисане за Менгелеа и његове уврнуте медицинске експерименте. Као СС официр и члан нацистичке елите, Менгеле је имао овлашћење да утврђује способност затвореника, регрутује затворене медицинске стручњаке као помоћнике и приморава затворенике да постану његови испитаници.
Али за разлику од Ишија, Менгеле је имао ограничену моћ у логору. Његов научни рад вођен као важан за генетику, али је то заправо био чин окрутности и садизма. За разлику од њега, Иши је на много начина имао више контроле над својим затвореницима.
Иши је основао Јединицу 731 да буде самодовољан објекат, са затвором, арсеналом за прављење герминих бомби, аеродромом са сопственим ваздухопловним снагама и крематоријумом за одлагање људи. Као војном лекару, један од Ишијевих примарних циљева био је развој техника лечења на бојном пољу. Али прво је морао да зна колико људско тело може да поднесе. На пример, у експериментима са крварењем, сазнао је колико крви просечна особа може изгубити а да не умре. А како би открио колико притисак може да издржи људско тело, затворенике је затварао у коморе под притиском све док им очи не би искочиле. Један од најстрашнијих био је – експеримент са смрзавањем.
Експеримент смрзавања
Истраживачи Јединице 731 успели су да докажу да најбољи третман за промрзлине није трљање екстремитета – традиционална метода до тог тренутка – већ потапање у воду мало топлију од 100 степени Фаренхајта (37,7 Целзијуса), али никада топлију од 122 степена Фаренхајта (50 Целзијуса). Али начин на који су дошли до овог закључка био је ужасан.
Истраживачи Јединице 731 би изводили затворенике напоље по хладном времену, а онда им руке повремено натапали водом – све док стражар не процени да је дошло до промрзлина.
Према сведочењу једног јапанског официра, промрзлине су потврђене ако су „смрзнуте руке, када се ударе кратким штапом, испуштале звук сличан оном који даска даје када се удари“. Уд захваћен промрзлинама је потом ампутиран и однесен у лабораторију на проучавање. Често би се затим прешло и на друге удове. Када би затворенику остали само глава и торзо, прослеђивали би их даље, на експерименте са кугом и патогенима.
Према званичним извештајима, најмлађа жртва експеримента са променом температуре била је тромесечна беба.
Ширење болести
Тестирање оружја у Јединици 731 одвијало се на неколико различитих начина. Као и са медицинским истраживањима, постојали су тестови нове опреме, као што су гас маске.
Што се тиче тестова офанзивног оружја, они су се обично делили у две различите категорије. Први је био намерна зараза затвореника како би се проучили ефекти болести, а онда и одабрала најбоља зараза којом ће да нападају. Да би боље разумели утицаје сваке болести, затвореницима није пружано лечење, него су били сецирани или вивисецирани како би се проучавао утицај болести на унутрашње органе.
Друга врста тестирања офанзивног оружја укључивала је стварна тестирања различитих система који су распршивали болести на терену. Они су коришћени против затвореника унутар логора — али и против цивила ван њега.
Иши је био маштовит када је реч о методама ширења болести. Унутар логора, затвореници заражени сифилисом би били приморани да имају секс са другим затвореницима који нису били заражени. Ово би помогло Ишију да примети почетак болести. Иши је ван логора давао затвореницима храну у коју је убризгаван тифус, а затим их пуштао међу цивиле како би могли да шире болест. Такође је локалној деци делио чоколаде пуњене бактеријама антракса.
Бомбе
Али колико год ови напади били ужасни, Ишијеве бомбе су га поставиле на сам врх међу истраживачима биолошког оружја. Уместо уобичајених металних контејнера, користили би посуде од керамике или глине како би биле мање експлозивне. На тај начин би могли правилно да пусте буве заражене кугом на безброј људи. Када би његове бомбе експлодирале, преживеле буве би брзо побегле, тражећи домаћине којима би се храниле и шириле болест. И управо то се догодило у Кини током Другог светског рата.
Али Ишијев главни план био је „Операција Трешњини цветови ноћу“. Намеравао је да се ово оружје употреби против Сједињених Држава. Међутим, Американци су бацили две атомске бомбе пре него што се овај план остварио. У августу 1945. године, убрзо после атомског бомбардовања Хирошиме и Нагасакија, стигло је наређење да се униште сви докази о активностима у Јединици 731. Широ Иши је тада послао одатле своју породицу, а он је остао све док његови злогласни објекти нису уништени.
Тачан број људи убијених од стране Јединице 731 и повезаних програма је непознат, али се процене обично крећу од око 200.000 до 300.000. Што се тиче смрти услед експеримената на људима, та процена се обично креће око 3.000. До краја рата, сви преостали заробљеници су побијени.
Иако је Ишију наређено да уништи сву документацију, он је са собом изнео неке од својих лабораторијских белешки из објекта пре него што се сакрио у Токију. Открио је 80 посто својих података Сједињеним Државама. Осталих 20 одсто је однео у гроб. Америчке власти су биле жељне да сазнају резултате експеримената које нису биле вољне да изведу саме. Зато су му дале имунитет.
Иако су нека истраживања Широ Ишија била драгоцена, америчке власти нису научиле ни приближно онолико колико су мислиле да хоће. Али ипак су одржали свој део погодбе. Широ Иши је остатак живота проживео у миру све док није умро од рака грла у 67. години.
National Geographic
