Блистава математичарка остала у сенци славног супруга
Би-Би-Си Светски сервис уврстио је 2018. Милеву Марић међу 100 жена у свету које су биле далеко заслужније од онога што су им приписали мужеви, очеви или мушки рођаци.
Физичарка чије име није довољно познато у свету физике и патријархално васпитана жена која је крчила пут феминистичком покрету.
Блистава ученица и математичарка, која је до краја живота остала у сенци славног супруга.
Она је Милева Марић Ајнштајн.
Имајући у виду њен допринос, научници, али и читава историја, не памте довољно Милеву Марић, каже канадска физичарка Полин Гањон.
„Она је прилично непозната у научној заједници, што је срамота“, наводи Гањон у писаној изјави за Би-Би-Си на српском.
И данас се воде дебате о Милевином доприносу научним достигнућима њеног супруга.
Би-Би-Си Светски сервис уврстио је 2018. Милеву Марић међу 100 жена у свету које су биле далеко заслужније од онога што су им приписали мужеви, очеви или мушки рођаци.
Научница Полин Гањон, тренутно запослена у Европској организацији за нуклеарно истраживање (ЦЕРН) у Швајцарској, дуго се бавила изучавањем живота Милеве Марић.
Ова Канађанка каже да ју је прича Милеве Марић заинтересовала од када је први пут чула за њу, пре 20 година, али је налазила веома мало података.
Пре десетак година је упознала младу физичарку из Србије, Јудиту Мамужић, која је тада радила у ЦЕРН-у.
„Питала сам Јудиту да ли је као жена из Србије случајно некад чула за Милеву Марић. Одговорила ми је: `Наравно, она је национални херој у Србији`.
„Била сам у шоку, како може бити херој у Србији, а да је потпуно непозната у остатку света“, препричава Гањон.
Тада су заједно одлучиле да ту слику полако промене.
Захваљујући, како каже, „одличној биографији“ коју је написала историчарка Радмила Милентијевић, Гањон се посветила проучавању и откривању Милевине приче.
Одржала је више од 20 предавања о Милеви Марић широм Европе, Јужне Африке, Канаде и Сједињених Држава.
Ко је Милева Марић?
Рођена је у Тителу 19. децембра 1875. године у имућној породици у тадашњој Хабзбуршкој монархији.
На рођењу јој је ишчашен кук, па је у каснијим годинама почела да храмље.
Школовала се у Руми, Новом Саду, Сремској Митровици, Шапцу и Загребу – где год су примали жене.
„Њен отац је писао, имамо та писма, Министарству у Загребу, Министарству у Бечу тражећи да се направи изузетак, подржан од њених професора, да се она прими на мушко одељење.
„Девојчица је очигледно имала бриљантне оцене из свих предмета, нарочито математике, и они су пристали“, каже Анастасија Хајди Ларвол, историчарка и списатељица, за Би-Би-Си на српском.
Темељна, дисциплинована и страствена
Милева са 19 година одлази у Цирих, један од ретких европских градова где су жене могле да студирају.
Најпре уписује студије медицине, а затим 1896. прелази на Државну политехничку школу, на студије физике и математике.
Тамо упознаје три године млађег колегу Алберта Ајнштајна, са којим је радила задатке, али и често музицирала.
Он је свирао виолину, она клавир.
Љубав је рођена.
„Милева је била изузетно надарена и страствена научница.
„Била је одлучна, темељна, дисциплинована и организована и стремила ка зацртаним циљевима“, описује је Полин Гањон.
Претпоставља да је морала бити и „невероватно јака“ да стигне до Цириха и упише престижну Политехничку школу.
„Као особа била је повучена, никад није истицала таленте.
„Патријархално је васпитана, те се од ње, као и од њене мајке, очекивало да живот посвети мужу и подржи његову каријеру, и да његове амбиције стави испред сопствених.
Извесно је то и учинила“, додаје Гањон.
Иако је на почетку ређала добре оцене на факултету, Милева није успела да положи завршне испите.
Гањон сматра да је сексизам одиграо значајну улогу у томе, посебно кад је пред крај студија остала трудна са колегом, али ванбрачно.
Алберт је одбио да се ожени са њом све док није нашао посао.
Иако је он дипломирао 1900. године, у прво време није могао да нађе ни запослење, нити да настави академску каријеру.
„Био је толико охол у опхођењу према једном од професора да га је он спречио да напредује на факултету“, оцењује Гањон.
Отац друга са класе налази му посао у Патентном заводу, док је Милева у Новом Саду, где је отишла да се породи.
Добили су ванбрачну ћерку Лисерл, али се не зна шта је било с њом, да ли је преминула од шарлаха или је дата на усвајање.
Венчаће се тек у јануару 1903. године.
„Све што је желела било је да се уда за Алберта, брине о деци и настави да се са њим бави физиком.
„Највеће шансе да то постигне биле су да помогне њему да изгради име, дајући му све заслуге за заједнички рад.
„Вероватно се због тога њено име не појављује ни на једном раду који је Алберт објавио док су били у браку“, каже Гањон, позивајући се на њихову преписку.
Како је почело, тако ће се и наставити.
Алберт Ајнштајн ће полако стицати славу, а Милева ће бити све дубље у његовој сенци.
Мит о Ајнштајну
Полин Гањон верује да је прича о Милеви прикривана да би се сачувао мит који окружује Алберта Ајнштајна.
„И данас га велики број физичара описује као усамљеног генија коме су све те бриљантне идеје изненада пале на памет.
„Описују га као покорног службеника који ради у Патентном заводу у Берну и коме ниоткуда сине потпуно револуционарно схватање времена и простора.“
Иако се ради о заблуди, то је и даље преовлађујуће мишљење и научне заједнице, али и јавног мњења, додаје Гањон.
„Људи воле невероватне хероје, тако да је његова прича искривљена толико да се уклопи у мит о њему“, каже она.
У то време није било једноставно да жена самостално постане призната физичарка.
Милева Марић је „пала два пута на усменом испиту у Политехничкој школи иако је имала веома добре оцене на тестовима, чак мало боље од Ајнштајнових.“
„Говоримо о школи која је примила свега пет жена на одељење за физику и математику за 40 година, а ниједна од њих није дипломирала“, каже Гањон.
Стара вештица и млади Алберт
Против Милеве није била само тадашња научна средина коју су готово искључиво чинили мушкарци, него и жене.
Ајнштајнова породица била је изразито против њихове везе, посебно његова мајка.
„Превише интелектуална“ и „стара вештица“ – само су неки од коментара како су Милеву Ајнштајнови описивали.
Треба и Алберта разумети, упозорава историчарка и списатељица Анастасија Ларвол, Норвежанка српског порекла.
Ларвол је у више наврата држала предавања о Милеви Марић на Коларцу и при Математичком институту Српске академије наука и уметности у Београду.
Изучавала је списе коју су размењивали не само Милева и Алберт, но и недавно објављена Ајнштајнова писма која су се чувала у Јерусалиму, пошто је он био немачки Јеврејин.
Ту је преписка и са децом, али и пријатељима и другим члановима породице.
„Алберт је имао доминантну мајку, а пошто су банкротирали два пута, она га је од четврте године терала да свира виолину по монденским летовалиштима, и њега и његову сестру.
„Зарађивали су новац, није могао да се игра, морао је да свира, морамо разумети и ту перспективу одакле се очигледно развио његов нарцисоидни поремећај личности“, оцењује списатељица.
Познато је да је Алберт релативно касно проговорио, а истраживачи са Кембриџа и Оксфорда својевремено су испитивали могућност да је имао Аспергеров синдром, један од поремећаја из спектра аутизма.
Ипак, славни научник чије је име постало синоним за генија, објавиће 1905. у Аналима физике револуционарне радове, због којих се и данас та година назива Годином чуда.
Колико је и данас значајна, показује то што је 2005. обележена Међународна година физике у знак сећања на век од Ајнштајнових достигнућа.
У то време, Милева и Алберт су у браку, гаје сина Ханса Алберта који је тада имао годину дана, а по многим сведочењима и раде заједно.
„Нема шансе да би он могао да објави оне невероватне радове 1905, о фотоелектричном ефекту, Брауновом кретању и величини молекула, специјалној теорији релативитета и једначини E = mc2, без Милевине помоћи.
„Милева му је помагала да направи име за себе прихватајући да заједнички рад објављују под његовим именом, без њене помоћи.
„Он који је био толико неорганизован, то не би успео. Она га је направила“, каже Полин Гањон.
Критичари ове тезе, попут Алена Естерсона и Дејвида Кесидија, сматрају да је овакав став претеривање и да за њега нема историјских података.
Аутори књиге Ајнштајнова жена: Права прича о Милеви Марић писали су о њој као о варљивој, али одлучној и храброј жени, која из више разлога није успела да оствари снове.
„Ова уверљивија и реалистичнија прича о Милеви пружа јој много већу услугу – а читаоцима могућност да процене њену пионирску улогу да на међународном плану отвори науку и научне факултете студенткињама – него било каква претерана или неутемељена тврдња о њеним достигнућима“, наводе Естерсон и Кесиди у тексту за магазин Тајм.
Жена у сенци
После развода, Ајнштајнови су се договорили да ће, ако Алберт добије Нобелову награду, Милева задржати новац који се додељује.
Као доказ теорији о заједничком раду, Анастасија Ларвол цитира њихов бракоразводни уговор.
У овом споразуму склопљеном у Цириху 1919, а објављеном у Ајнштајновим списима са Универзитета у Принстону где је провео последњи део каријере, јасно се сугерише да ће главница евентуалне Нобелове награде постати Милевино власништво.
Када је Алберт саставио тестамент, Милева је наводно претила да ће открити властити допринос његовим делима, посебно јер је многе радове она својеручно писала.
Научник јој је тада саветовао да ћути, писао је Би-Би-Си Мундо.
Њен рукопис, често видљив у радовима, једни тумаче као доказ ауторства, а други – да је она само записивала Ајнштајнове идеје.
„Касније су улози били превелики да би се Алберт усудио да открије да је одувек радио у сарадњи са Милевом.
„Када је постао познат и више му није била потребна, једноставно ју је напустио“, наводи Гањон.
Алберт Ајнштајн је добио Нобелову награду за физику 1921, када је већ две године одвојен од Милеве и у новом браку са рођаком Елзом.
„Док је он уживао у слави, она је постала хронично депресивна пошто је изгубила прво дете и није више било забавно бити у њеној близини.
„Она је такође била стални подсетник да јој много дугује и једноставно је одлучио да је остави иза себе“, каже Гањон.
Милева је временом запала у финансијске проблеме, а 1930, њеном и Албертовом млађем сину Едуарду дијагностикована је шизофренија.
До краја живота је бринула о њему, иако је у каснијим годинама доживела неколико можданих удара.
Преминула је у болничкој соби, 4. августа 1948.
Сахрањена је на гробљу Нордхајм у Цириху, а близу њене куће у овом граду је 2005. подигнут споменик.
Средња техничка школа у Тителу носи њено име, а Универзитет у Новом Саду од 1994. године додељује награду „Милева Марић“ најбољим студентима математике, писао је лист Данас.
Милевин допринос
Савремена наука не признаје Милеви Марић значајан допринос физици.
Чак и они који верују да је допринела Ајнштајновом раду, те да су његове теорије плод њиховог заједничког рада, не могу да кажу шта је тачно било њена идеја, јер нема сачуваних докумената који би то потврдили.
Међутим, у 43 сачувана писма од оних које су годинама размењивали, често се помињу „наши радови “ и „наша теорији релативног кретања“, „наше гледиште“ или „наши чланци“.
Постоји много доказа који говоре да су радили заједно, додаје Гањон.
„Верујем да никад нећемо моћи да кажемо Милева је урадила ово, Алберт је урадио оно.
„Али сам уверена, на основу свега што сам прочитала у вези са њима, да су удруженим снагама радили, и то је прелеп заједнички рад“, наводи физичарка.
У ову полемику укључиће се и Милевин и Албертов син Ханс Алберт, касније професор хидраулике на Универзитету Беркли у Калифорнији.
„Он је потписао да има 23 рада за која он гарантује да су их његови родитељи радили заједно“, тврди и историчарка Ларвол.
Међу њима је, додаје, и чланак за који је Ајнштајн добио Нобелову награду – о фотолектричном ефекту.
„Потписивали су се као Ајнштајн – Марити и о томе има јако пуно сведочења која то потврђују.
„Марити је мађарски израз за Марић“, додаје она.
Ларвол се, такође, позива на податке изнете у књизи Радмиле Милентијевић, али и на дело Ђорђа Крстића „Милева и Алберт Ајнштајн: љубав и заједнички научни рад“, о чему је писао и недељник Време 2003. године.
Цитирана су писма у којима Алберт прижељкује да се што пре састане с Милевом како би почели истраживања.
Ипак, критичари сматрају да то не мора да значи да је она коауторка тестова.
Физичарке и данас натпросечни изузеци
Без сумње, Милева Марић је била изузетна жена, сматра Полин Гањон.
И данас су, наводи, све жене које се баве физиком изузеци.
„Нећете наћи физичарке које су испод просека, а половина физичара је испод просека.
„Стога је сигурно да је била заљубљеница у физику и да је ту велику страст од почетка делила са Албертом“, додаје Гањон.
Важна је и као жена која се изборила да буде на истом факултету са мушкарцима, када је то било изузетно ретко.
„Потребно је да се извуку на светло све те жене које су довеле нас до данашњег стадијума, у коме још траје битка за истину.
„Оне су као стубови моста на којем ми данас стојимо и можемо да носимо тај покрет даље“, каже Анастасија Ларвол.
Могу ли да опстану два генија у браку?
Могу, што потврђују парови попут Пјера и Марије Кири, одговара Полин Гањон.
„Разлика је само што је Пјер Кири био већ изграђен кад је срео Марију.
„Марија се није жртвовала за њега да би му помогла да направи име од себе, за разлику од Милеве“, каже Гањон.
Ипак, додаје, најбоље је да пустимо Милеви да одговори на ово питање:
„Једном је у писму најближем пријатељу кад је Алберт постао познат и почео да је занемарује написала:
„Шта да очекујемо од славе? Једни добију бисер, остали шкољку…“
