Откако је створена друга Југославија, па све до њеног нестанка, грађанству се тумачило да је све идилично: партизанске офанзиве, природне лепоте, енормни привредни раст, „бесплатно“ образовање и здравство, социјална заштита…итд. Ово је рађено са циљем да они који су преузели власт током социјалистичке револуције и даље остану на власти, тј. до вечности.
Свако ко би другачије тумачио нешто од званичне политике био би уклоњен, милом или силом.
Идеал на коме је друга јужнославенска држава почивала јесте братство и јединство. Парадокс је у томе што су највећим делом само Срби веровали у то јер су они у два светска рата дали највише крви и костију за то заједништво и ослобађање од тираније. Остали народи у то нису веровали, бар не већина, него су окупаторима и служили, док су стицајем околности касније морали да вешто глуме да им се свиђа.
Што се Срба и Словенаца тиче, ситуација је била таква да су „Јанези“ увек хтели неку корист од „Геџа“, али ништа нису хтели да учине заузврат и дају… или макар да не одмогну, ако неће да помогну. Навешћу неколико примера тако да и обичан човек може да схвати о чему је реч.
У новијој историји Словенци су били стално под влашћу аустријских и италијанских завојевача, који су их стално сматрали нижом класом људи, односно својим потчињенима које ваља добро бичевати. Слободу им после више стољећа доноси Војска Краљевине Србије у јесен 1918. године, када је забијен барјак слободе код Клагенфурта. Радовали су се „Јанези“ тада као ретко када.
Међутим, један од њихових представника, Антон Корошец, председник Словеначке народне странке изјављује следеће:
– „Узјахали смо доброг коња, а вратићемо им рагу“.
Ово је било речено у контексту ослобођења, тачније – њима је то било само помоћно средство за остваривање националних циљева. Колико су српски политичари тог времена схватили његову реченицу, па и сам краљ Александар I Карађорђевић – да се видети из садашњице.
У међуратном добу, скоро сви словеначки политичари скупа са хрватским колегама су константно вршили опструкцију и борили се за „своја национална права“. Била је то више злоупотреба, него било шта друго. Једноставно, они су у Југославији видели шансу да се ослободе јарма Бечког двора и добију своје државице.
Када су Силе Осовине, по Хитлеровом и Мусолинијевом наређењу, априла 1941. напале југославенско краљевство, занемарив број Словенаца је узео учешће у одбрани земље. Већином су приступали Словеначком Домобранству, односно били су сарадници Вермархту. И не само то, њихов партизански покрет током Другог светског рата је такође био мизеран, ако се погледа учешће других република. Једноставно, они су народ који је имао свест да је потлачен и да се увек приклања окупатору. (Словенаца је било у редовима ЈВуО, нарочито официра Југословенске војске, прим. Хронограф)
На самом крају Другог светског рата долази до Тршћанске кризе. То је почело још почетком маја 1945. када су јединице Четврте армије под командом генерала Петра Драпшина силовитно умарширале са тенковима у Трст. Неке процене говоре да је у тим борбама са немачком војском погинуло преко 1.000 припадника ПОЈ (највећим делом Срба) не само у борбама за град, но и околину.
Данас готово непознат детаљ из историје јесте одлазак Едварда Кардеља код Тита да га моли да се „одрекне Трста“. У почетку, Јосип Броз није хтео ни да чује о томе, али је касније пристао јер су и Западни савезници то тражили од њега. Кардељ је био један од оних провинцијалаца који су се бојали велеграда, бар се тако може описати његов захтев. У то време, Љубљана је била град од 80.000 становника… док је Трст имао преко 260.000 људи, односно 3.3 пута више. Постојао је страх да би Трст у таквим околностима „појео“ Љубљану.
Познато је и то да су словеначки регрути служили војску само на територији своје републике. Нису се макли даље од Брегане. Ово је још Кардељ издејствовао код Тита после Другог светског рата.
Наредних деценија ситуација око Трста је била често варница у југославенско-италијанским односима, али је некако решено све Озимским споразумом 1975. године. Мало пре тога, дошло је до напете ситуације када је Влада Маријана Румора из редова Партије хрићанске демократије упутила протестну ноту да им се врате територије које су имали до 1941. године.
Тај моменат је био окидач у Београду да се упали црвени аларм, односно пошаље читава сила војске у северо-западне делове Југославије. И тада су се Словенци радовали као мала деца, поготово они старији грађани који су памтили италијанске тиранине. Евоцирали су сећања на време када нису смели да причају матерњим језиком, пишу својим писмом, имају своје школе, фолклор…итд. Буквално су љубили тенкове ЈНА и желели да их заштите.
Само неколико година касније, Југославија опет бива угрожена, али овај пут у јужним деловима, тачније 1981. у САП Косово и Метохији букнуле су албанске демонстрације које су крваво угушене заслугом генерала Бранка Мамуле, пошто су студенти Приштинског универзитета искоришћени од ШИК – обавештајне службе Албанске Републике. Албанска национална заједница је покушала насилним путем да Космет одвоји од Југославије тј. Србије и припоји матици.
Исте године највиши савезни органи доносе одлуку о томе да свака република мора да упути (реципрочно гледано) одређени број припадника МУП-а на Косово и Метохију како би се зауставили такви испади и рушење уставног поретка, на крају крајева. Док су све федералне јединице пристале на то, једино СР Словенија ОДБИЈА да пошаље свој контингент милиције.
Крајем осамдесетих година, Србима који су пореклом са Косова и Метохије, а живели су у Љубљани, забрањен је Митинг истине, у организацији удружења „Божур“.
Већ средином 1991. званично је покренут процес независности Словеније од СФРЈ. Кампању су водили: Јанез Јанша, Милан Кучан, Игор Бавчар, Алојзије Петерле, Димитриј Рупел итд. Одмах су њихови паравојници и специјалне полицијске снаге попут хијена почеле да нападају карауле, институције, гарнизоне, војне објекте, али и цивиле. Па чак и да отварају концентрационе логоре.
Ситуација је била таква да су они били за те работе спремани најмање годину дана, док је већина Срба, како у СР Словенији, тако и у осталим деловима Југославије била успавана. Влада СФРЈ и Генералштаб су били бизарно инертни, стиче се утисак као да им је неко или нешто стајало изнад главе.
У Словенији су почињени први ратни злочини на тлу бивше Југославије деведесетих година. Али, пошто је Словенија била локомотива растурања земље од Вардара па до Триглава, онда су награђени од међународне заједнице, пре свега Велике Британије, Немачке и САД. Њихове службе су им и помагале све време Двонедељног рата 1991. године.
Све су то делови слагалице које се уклапају у целину словеначко-српских односа. Ваља добро размислити о томе, да свако онај ко би са њима сутра правио било какве државно-правне заједнице по било ком основу, мора знати шта да очекује.
Чуле, Злочини над Србима
