Композиција је снимљена на преко 20 језика, а том низу придружује се неколико извођача из бивше Југославије – ВИС Сањалице, Радмила Караклајић…
Многи ни данас не знају да је прича о певачици Мери Хопкин и њеном највећем хиту „Those Were The Days“, уједно и прича о једном од највећих плагијата свих времена.
Доста недоумица има у вези с том песмом чак и код оних који добро познају музичку сцену, па ево неколико детаља са којима можда нисте били упознати.
На броју 3 у Севил Роу у Лондону налазили су се студији издавачке куће Епл, коју су основали чланови музичке групе Битлси. Основни циљ таквог подухвата био је да они сами управљају приходима од продатих плоча, али и да захваљујући томе могу улагати у нека друга подручја интересантна младим људима – као што су електроника, филм, одећа, издаваштво.
Одмах потом отварају и Епл бутик у лондонском Бејкер Стриту, а прва плоча коју 30. августа 1968. године објављује та новооснована фирма, била је синглица са њиховом комозицијом „Хеј Џуд“.
У новембру исте године објављене су три плоче: „Wondrewal Music“ (Џорџ Харисон), „Two Virgins“ (Џон и Јоко) и „White Album (The Beatles). Идућег месеца објављују први албум кантаутора Џејмса Тејлора и тиме почињу да остварују још један од својих задатих програма – отварање ка непознатим извођачима, односно помагање нових талента.
Тако се већ идућег месеца у Епл студијима нашла до тада потпуно непозната Велшанка Мери Хопкин, која снима композицију „Those Were The Days“. Песма постаје апсолутни, планетарни хит, а Мери се одједном нашла у потпуно другој улози. Оно што је до пре свега неколико месеци могла само да сања, изненада постаје врло опипљива јава.
Ако данас у руке узмете сингл са поменутом композицијом, приметићете да је испод ње потписан Јуџин Раскин, или понегде скраћено – Џин Раскин. О коме се ради, вероватно мало људи уопште и зна.
Раскин је рођен у Њујорку 5. септембра 1909. године, студирао је архитектуру на Колумбија универзитету, где постаје ванредни професор. Поред архитектуре, односно објављивања радова на ту тему, Раскин је писао и позоришне представе, а објавио је и роман „Stranger in my arms“.
Почетком шездесетих година прошлог века, Џин је са супругом Франческом изводио фолк музику по клубовима Гринич Вилиџа, а потом су и објавили албум на коме се управо налазила песма „Those Were The Days“.
И то је тренутак када та композиција започиње своје друго светско путовање.
Прва група која ју је потом „покупила“ и уврстила у свој репертоар били су њујоршки The Limeliters, а затим је уследио бескрајни низ извођача који су је снимили. Наравно, међу њима била је и Мери Хопкин.
Том низу придружује се неколико извођача из бивше Југославије – ВИС Сањалице, Радмила Караклајић…
Џин Раскин је, чувши ову мелодију, написао текст на енглеском језику и готово без икаквих других интервенција потписао је комплетно као своју.
Иако многи сматрају да је то руска народна композиција, њен аутор се зна, име му је Борис Иванович Фомин, био је руски композитор и музичар, рођен 12. априла 1900. године у Санкт Петербургу. Оригинални назив композиције био је „Путем далеким“, („Дорогој длиноју“), а прво извођење забележено је од стране Тамаре Церетели (1925), али је ван Русије композиција први пут постала позната у извођењу Александра Вертинског (1926) и највероватније је да је управо ту верзију Раскин и чуо.
Раскин је са супругом и даље наступао, синимили су још неколико албума за Електра Рекордс, а по оснивању Епл Рекордс, Мекартни уз посредство својег и Раскиновог агента купује право на песму, а за извођача бира Мери Хопкин.
То је био апсолутни погодак, јер песма постаје планетарно популарна. Интересантно је да су се испод те верзије поред Раскиновог имена, нашла и имена Ричарда Хјусона и Мекартнија у улози аранжера и продуцента.
Али мало је ту шта промењено у односу на оригиналну, Фоминову верзију.
Ова композиција је снимљена на преко двадесет језика (!) и Раскину је донела читаво богатство.
А докле је ишло његово лицемерство и грамзивост говори и податак да је на врхунцу њене популарности, једна компанија користила ову мелодију у свом рекламном споту, али са измењеним текстом.
Увређени Раскин их је тужио за повреду ауторских права и добио огромну одштету!?! Купио је од тог новца кућу у Поленси, луксузну једрилицу и годинама удобно живео од ауторских права све до 7. јуна 2004. године када умире у Њујорку.
А Фомин?
Вечити, насмејани, оптимиста, радио је неуморно до краја живота. Написао је једну оперету, неколико балета, али је примљен хладно и сумњичаво од стране тамошњег музичког естаблишмента. Потом себе проналази у писању руских романси. Постаје део московског уметничког света, све до 1929. године, када Свесовјетска конференција музичара проглашава руску романсу контрареволуционарном!?
Додуше, његова „Путем далеким“ забрањена је још раније – 1927. године.
Прогласили су је антиреволуционарном, непотребним жалом за прошлошћу, а уосталом они који су били носталгични за старим временима у то време могли су лако изгубити и главу.
Уосталом, Фомин је 1937. године и ухапшен – погађате – због кршења забрана наметнутих његовим песмама. Провео је годину дана у затвору, а затим пуштен, али већ је био врло болестан. Туберкулоза је узимала маха. Последњу годину живота провео је на клиници Високие Гори. Захваљујући својим пријатељима дошао је до пеницилина који је тада био велика реткост, доступна само одабранима, но било је исувише касно.
Умро је 25. октобра 1948. године.
Компанија Епл је поприлично неславно завршила.
Већ средином 1969. године, постаје јасно је да су губици поприлично велики. Бутик је затворен, док други сектори нису ни отпочели са радом. У циљу санирања губитака, Пол предлаже да фирму повере адвокатској канцеларији Истмен, коју је водио отац његове супруге Линде. Остали то одбијају и надгласавањем постављају злогласног менаџера Алана Клајна за управника. Било је то питање на коме ће се коначно разићи четворица Битлса, а недуго потом распада се и цели управни одбор компаније.
Тачније сви су отпуштени без претходне најаве.
Клајн је некако санирао губитке, али у том тренутку од читаве „Епл филозофије“ није више остало ништа.
А ни Битлса више није било.
Године 1973. ова дискографска кућа затвара своја врата, мада ће као лого Епл остати на плочама Битлса све до 1976. године, када је коначно истекао уговор са ЕМИ-јем.
Фирма је поново покренута током деведесетих у циљу објављивања нових плоча Битлса, почев од „Лајв ет Би-Би-Си“ па надаље, но то се већ не уклапа у ову причу.
Горан Живановић, Телеграф
