Проф. др Смиља Јоксић-Костић, рођена у Београду 1895. године, читав свој живот посветила је науци. Била је стручњак којег памти и Београд и светска литература, окићена многим признањима и одликовањима, могла је да се похвали да је била прва жена доцент на Медицинском факултету у Београду, а једно категорично „не“ удаљило ју је од катедре на којој је провела године у раду и истраживањима.
Током Балканских ратова, упркос томе што је била само гимназијалка, Смиља Јоксић пријавила се као добровољац да служи у Седмој резервној болници у Београду. Када су борбе завршене, са навршених 17 година постала је носилац два одликовања, „Крста Милосрђа“ и „Медаље српског Црвеног крста“. Проналазећи се у овом хуманом занимању, 1915. године Смиља уписује Медицински факултет у Лозани и после дипломирања 1919. почиње свој ангажман најпре на Очној клиници у Монпељеу, а затим на Дечјој клиници у Стразбуру.
Исте године удала се за доктора Александра Костића у Монпељеу, а потом и у православној Николајевској цркви у Ници. Осим личних, брачни пар Костић делио је исте афинитете и према науци и несебично се предајући медицини, заједнички су успели да оснују Хистолошки институт у Београду 1922. године.
Тек када је Хистолошки институт београдског Медицинског факултета добио своје просторије, постала је први асистент на тој катедри. 1925. године и даље са звањем асистента, премештена је у новоосновану Педијатријску клинику. Њена идеја, визија и препознавање потребе да се посвети првенствено деци, учиниле су да при поменутој клиници оснује Дечји диспанзер и тада фокус њеног интересовања постаје туберкулоза код деце.
Бе-се-же вакцином спасила милионе дечјих живота
Како је као најбољи лек против туберкулозе Смиља препознала превентиву, она се у првим послератним годинама, од 1945. до 1948. неуморно залагала за примену „Бе-се-же“ вакцине у сузбијању ове болести код деце на просторима Југославије.
Њен труд и рад препознао је председник Француске републике и 1952. је одликовао Националним орденом Легије части.
Смиља Костић била је и оснивач Саветовалишта за одојчад, писац и аутор више од 50 научних радова међу којима су и први приручници из клиничке лабораторијске дијагностике у Србији.
Из брака са доктором Александром Костићем добила је двојицу синова, Ивана Вању, који је погинуо 1942. придруживши се четницима и Војислава Вокија Костића, композитора.
Удаљавање са факултета и рехабилитација
Током Другог светског рата брачни пар Костић заједнички је донео одлуку да одбију да потпишу окупацијски апел 1941. године, те су уклоњени са Медицинског факултета следеће године, да би скупа били враћени 1944. и поново удаљени 1952.
У наредних неколико година, факултет је упутио позив проф. др Смиљи Костић да се врати својим ангажовањима, међутим, она није желела да га прихвати. Тек 2001. године одржана је свечана седница Наставно-научног већа, на којој је донета одлука да се стављају ван снаге сва решења, одлуке и наредбе које се односе на одстрањивање професора са Медицинског факултета у Београду. После пола века, морално су рехабилитовани проф. др Смиља Костић-Јоксић и проф. др Александар Ђ. Костић.
Смиља Костић преминула је 1981. године у Београду, сахрањена је на Новом гробљу у Алеји заслужних грађана, где су касније покопани и њен муж и син Војислав.
Ј.А.К, Блиц
