Памтимо те, Кунц! Одмарширао си у неку нову јединицу и даље се не повлачиш, јер је иза тебе и твоје сабраће Србија.
Кунц.
А, знамо! Какав је то нападач био.
Доста!!! Појма ви немате! У строј па да вам испричам причу о јунаку, а потом сви Милкићеве романе о Кошарама у шаке. Немој неко да их није прочитао!
Беше тај Шваба Штефан Кунц заиста паклен играч. Како је само царев гласник (Кајзерслаутерн) викао у знак радости после његових голова. Било их је. А тек у дресу репрезентације – ма шварцвалдске шуме су се тресле од радости.
Био је и неки швајцарски фудбалер Кунц, голман или већ шта је био, мада је о њему знао више мој деда, ја га не памтим.
Постојао је вероватно још неки Кунц који је јурио лопту у копачкама, ко ће га знати, велик је овај свет, али ми што смо имали Кунца, тај човек, ма какав човек – дечак је вредео више од свих набројаних и непобројаних заједно!
Не знам како, ни зашто, одрасли смо исте године надомак две различите реке, удаљени један од другог довољно да се никад нисмо упознали.
То што он мене није познавао није битно, а што ја њега не упознах… Е, животе.
Та наша сремска равница изгледа досадно. Гледаш атар а крај му се не види, као кад си на мору, па пробаш да уочиш завршетак и све остане на покушају.
Ал’ кад сунцокрет порасте, зашарени се, све жуто-црно, имаш осећај да усред Монтевидеа гледаш утакмицу Пењарола, мада је Миленко више волео свој ЛСК из Лаћарка.
Били смо мали и не сећамо се колико је велики био Диносаурус из Хамбурга (ХСВ) кад је газио почетком осамдесетих до европске круне.
Нисмо довољно порасли да бисмо упамтили ни како је златокоса (Астон) Вила плела своје кике на путу до фудбалског трона ‘’старог континента’’, нити како је Ливерпул сам корачао до ‘’сребрне амфоре’’ тих година.
Коју годину касније смо устали из песка, руке су ојачале, мада ја и данас имам само једну и по руку, па смо се дохватили Панинијевих сличица са ликовима играча.
Није прошло много а већ смо проклињали ‘’Пиксијеву пречку’’, која се затресла попут неког аргентинског прута у Фиренци 1990. године, да би се врло брзо уместо прута и пречки у земљи нашег рођења људи тресли од ратних страхота и зујања пројектила.
За то време је Штефан Кунц, а и остали Кунци, тресао мреже. Шта ћете, лако је Немцима, они за рат не знају од 1945. године. Или знају, а нама нису рекли?
Тај играч је 1996. на Европском првенству заљуљао ‘’колевку’’ фудбала. Енглези су му се поклонили насред Вемблија јер их је уништио у полуфиналу. Елф ‘’елфа’’, шта друго рећи.
Ми смо за то време учили шта је живот. Учили смо и како се живи јер смо одрастали у санкцијама, ратном окружењу. А волели смо живот.
Међутим, живот нас баш и није обожавао. Бар не увек.
Негде у даљини смо чули да се ‘’тамо на Косову’’, Метохију нико није спомињао, гадно пуца. За Кошаре (још увек) нисмо чули.
Позиви за одлазак у Војску Југославије су стизали, а оно шатор до шатора кад се регрут испраћа, као на вашару у нашој Руми. То вам је тамо где су сремски Срби 1918. Краљевини Србији рекли ‘’да’’.
Како су се наши преци тад заклели матици, тако се и Миленко Божић заклео отаџбини 80 година после њих.
Заклео се и свом саборцу Дарку Бјелобрку да ће бити браћа док их смрт не растави.
И дође та смрт, проклета била, и узе их обојицу на Кошарама истог дана ратне 1999. године.
А наш Срем је и даље кићен као некад. И даље коњи врани вуку фијакере, па ће ваљда један небески и по нашег Кунца отићи. Да га довезе до његове Митровице и да још једном погледа преко Саве, у Мачву, баци каменчић и присети се како га је нека Мачванка ујела за срце, пружи јој опроштај а онда да се врати у легенду. Тамо где му је и место.
Памтимо те, Кунц! Одмарширао си у неку нову јединицу и даље се не повлачиш, јер је иза тебе и твоје сабраће Србија.
Идем ја сад, а ти мирно спавај.
Из књиге Драгана Стојића „Спортска сваштара: приче из спортско – историјског ковчега“ (EXYUFUDBAL, Суботица, 2021), стране 78 – 81.
