Другачији политички систем од постојећег не гарантује бољитак, али може да му допринесе.
Често су Срби кроз своју своју историју вапили за демократијом, истовремено желећи ’’чврсту руку’’ на челу државе. Клицали су слободи подржавајући диктатуру, заклињали се у вође док су аплаудирали њиховом одласку с власти, чак и физичкој ликвидацији дотадашњих политичких узора. И тако у круг два века.
Поражавајуће резултате и још веће тензије у друштву доносиле су експерименталне промене система иза којих нису стајале искрене и озбиљне намере: од комбинованог избора народних представника и слободне воље српских кнежева, затварања посланика од стране последњих Обреновића, преко Шестојануарске диктатуре Александра I Карађорђевића из 1929. године, којом је практично укинут парламентаризам и сва власт стављена у његове и руке његових послушника, а одлука запечаћена две године касније Октроисаним уставом, наметнутим од стране истог владара, што је довело до једнопартијских избора уз учешће само двору одане Југословенске радикалне сељачке демократије Петра Живковића (!), преко Брозовог полувековног апсолутизма, оличеног у монопартијској владавини његових кадрова у Србији и шире, настављеног у Милошевићево време, када је председник формално играо у тандему с Владом Републике Србије, суштински политичке (ауто)голове постижући самостално.
Четири године по његовом паду с власти на ред је дошла тзв. кохабитација, време у ком је шеф државе Борис Тадић често ударао у клин, а извршна власт под диригентском палицом Војислава Коштунице у плочу, што је резултирало приватизационом голготом, сукобима по питању стратегије у борби за очување Косова и Метохије у саставу Србије, незаустављим клацкањем између отвореног стајања на страну Запада (Тадић) и неспретног балансирања (Коштуница).
Среће по овом питању није било ни по доласку на власт Српске напредне странке и њених коалиционих партнера 2012. године.
Председник Томислав Николић (2012-2017), иако је у српском политичком систему у питању бицефална власт, безуспешно је покушавао да успостави ауторитет, крећући се малим маневарским простором, због ограничених овлашћења остајао је у сенци свог саборца Александра Вучића, који га пре пет година наследио у фотељи намењеној челном човеку Републике Србије, уједно наследивши и проблеме повезане са, у најмању руку, недовољно квалитетним кадровима, пречесто инертним, па и дан – данас самостално, често и невољно, мора да решава питања која нису у опису његовог посла.
Све наведено указује да је кроз двовековну историју модерне српске државе недостајао политички систем прилагођен менталитету овдашњег народа и његовом схватању регулисања друштвених односа у овој области, практична а не формална подела власти, спречавање злоупотребе ингеренција, мешање у туђ и немешање у сопствени делокруг рада. Можда је проблем у томе што нисмо спремни на радикалне потезе, промене, јер нас баш они могу бар приближити стабилним државама, које су, треба рећи, у овим тешким временима ретке.
Први услов на путу ка бољитку могао би бити прелазак на председнички систем владавине.
Председника Републике Србије ( у даљем текст Председник) би и надаље требало бирати директно, не у парламенту, једино би му мандат био скраћен на четири године, како је било до пре девет и по година, док могућност ванредних избора за шефа државе треба укинути под једним условом – уколико би Председник добио поверење грађана по други пут узастопно, они га после прве године, дакле у петој години његове владавине, изјашњавањем на референдуму простом већином (50% +1 глас више) гласова могу разрешити дужности. Како би се спречило успостављање култа личности и самовлашћа, једна особа би функцију Председника могла обављати највише у два мандата, дакле осам година (везано или с паузама), уз ускраћивање могућности да пре или после тога преузме место председника Владе Републике Србије (у даљем тексту Премијер). Тиме се онемогућује злоупотреба власти преласком с једног управљачког места на друго. У преводу – нико не би могао бити на једној од две најбитније функције дуже од осам година, нити их може комбиновати!
Председник би без сагласности Народне скупштине Републике Србије именовао Премијера и министре, смењивао их, опет без обавезе да за те потезе тражи сагласност парламента. На тај начин се могућност сукоба законодавне власти и Председника онемогућава, самим ти се и избијање политичке кризе своди готово на нулу, посебно кад су парламентарна већина и Председник из различитих политичких опција. Колику добит пружа овакво решење најбољи доказ је Украјина, у којој је крајем прве деценије текућег века дошло до парализе државе због сукоба председника Виктора Јушченка с једне и владе предвођене Јулијом Тимошенко с друге стране, а сличан проблем данас мучи и Хрватску.
Упркос огромним овлашћењима Председника, парламент – Народна скупштина Републике Србије, наставила би и убудуће да игра своју улогу, али би функционисала искључиво као законодавна грана власти, то јест тело које би само расправљало и усвајало законе и друге акте битне за функционисање државе, у складу са уставним овлашћењима.
Број посланика треба смањити са 250 на 170, који би били бирани непосредно и по већинском систему (гласањем за ’’име’’), јер је смисао пропорционалних избора (гласање за странку или коалициону листу) изгубљен оног тренутка кад су по закону мандати додељени на располагање народним представницима, а не листама с којих су изабрани. Директним избором повећала би се могућност освајања мандата и самосталним кандидатима, људима који нису везани за странке и друге политичке организације. У првом сазиву Народне скуштине после обнове вишестраначког система, формираном почетком 1991. године, након избора одржаних у децембру 1990, место је нашло осморо кандидата више група грађана.
Свака општина/град би били посебна изборна јединица, тиме би свака од 145 локалних самоуправа (117 општина + 28 градова) , не рачунајући јужну српску покрајину и градске општине појединачно, имала свог представника грађана, 15 загарантованих мандата припало би изабраним кандидатима с подручја Косова и Метохије, а преосталих 10 у Народну скупштину би ушло с листа националних мањина. Осим равномерне заступљености, скраћивање посланичког ’’ростера’’ доводи до уравнотежења броја изабраних народних представника с бројем становника/бирача, јер је апсурд да Србија са нешто мање од 7 милиона људи (процена из 2020) има 250 посланика, Украјина са нешто више од 40 милиона житеља 450, Русија са неких 146 милиона душа збирно 620 ( Савет Федерације + Државна дума), а у Сједињеним Државама 535 људи ( Сенат 100, Представнички дом 435) представља око 330 милиона грађана, рачунајући и оне који нису стекли бирачко право.
Мандатни период једног сазива Народне скупштине Републике Србије био би две године, без могућности одржавања ванредних парламентарних избора, чиме би се представницима грађана дало довољно времена и слободе у обављању ове значајне дужности. Председник Србије не би имао право да распушта парламент, уз обавезу сваког парламентарца да на пленарним заседањима у посланичкој клупи проведе бар две трећине времена, учествује у изјашњавању за најмање 66% предложених аката, уз укидање могућности да се изјасни као „уздржан“. Свако напуштање седнице током гласања повлачило би одређене казне у виду губитка права на било какве предлоге, чак и амандманске, а вишеструко кршење поменутог повлачило и могућност одузимања мандата.
Политичко – бирачком тиму Србије тешко иде, а пошто се сви играчи (народ из ког долазе и политичари) не могу променити брзо, треба мењати тренера (политички систем).
