ОВАКВИ СЕ ДАНАС НЕ РАЂАЈУ: Кад човек из власти сахрани четворо деце, па ипак сина пошаље у бој да погине

Ново гробље – место туге, где многи плачу, али и музеј на отвореном и сведочанство о епохама и људима, од којих многи беху велики, богати ил’ моћни, али на крају ипак само смртници. Често и трагичари. Међу њима беше и оних који су жртвовали све што имају за принципе и отаџбину. А такви се ретко рађају.

Гробље јесте настало концем 19. века, али уистину много пре јер је су овде пренете кости и споменици с оног старог – Ташмајданског. И управо зато др Виолета Обреновић, историчар уметности у ЈКП „Погребне услуге“ проводи нас од гроба до гроба људи из два века, чији је живот омеђен и Обреновићима и Карађорђевићима, који су досањали слободну Србију, а неки чак и Југославију.

Али и данас су велики. И готово 130 година од трагедије, овај споменик потреса сваког ко стане пред њега. Четворо преслатких малишана у рељефу, који су под земљу отишли с по неколико лета, цепа срце. Чувени радикал, који је у обе династије ишао из једне фотеље у другу, имао је све, а опет није имао ништа. Андра Николић (1853-1918) је за четири дана изгубио четворо деце од дифтерије.

Прерана је била смрт и Страхиње Бана (1895-1915), јединца Бранислава Нушића (1864-1938). Погину као један од 1.300 каплара, а Нушић подиже вечну кућу за целу породицу – у облику пирамиде.

– И сам Нушић говорио је да је оштрим језиком повредио многе, који обећаше да ће му оскрнавити гроб: „Направио сам капелу с оштрим ивицама, да се посеку на њих ако пробају да је оскрнаве“. Ту је 1921. сахрањен Страхиња Бан. Имао је Нушић прилику да га спасе код регента Александра, али није то учинио. То га је прогањало целог живота – вели Виолета.

Још један трагичар – Петар Кочић (1877-1916), геније и народни трибун који је тамничен, скончао је у лудници на Губеревцу. Смрт трогодишњег јединца Слободана 1913, окидач је који је убрзао одлазак до последње станице – Губеревца, познате душевне болнице.

– Кочићеве посмртне остатке, у болничком мантилу, ставили су у сандук у купатилу. Исклесао га је пацијент Милош, за шта је добио Кочићев капут. Поче служба, а пацијенткиња Наталија, као да је вођена вишим наумом, примети: „Па, где ћете да сахраните човека гологлава и босонога“. Неко донесе његове нове црвене папуче, а нека душа која као да је познавала Петрову, стави му шајкачу на главу и лик као да му се озари, писао је Милан Јовановић Стојимировић. Извезен је ноћу и скромно сахрањен у парцели 72 – прича Виолета и додаје да је Кочић после рата дочекао Алеју великана, а споменик уради баш вајар Сретен Стојановић, који је и сам био члан Младе Босне.

Обреновићевци Тужне судбине несуђених владара

Алејом великана доминира Обреновић који то никад званично није био – на централном месту капела је Велимира Михаила Теодоровића (1849-1898), ванбрачног сина кнеза Михаила кога овај добио са Словенком Маријом Бергхауз. Прва је капела коју је држава подигла једном добротвору и то 1927. и уједно највећа приватна на Новом гробљу.

Близу главне капије гробља почива Јован Ристић (1831-1899) – већи обреновићевац од самих Обреновића.

– Сива еминенција на Берлинском конгресу 1878, намесник краљевима Милану и Александру. Интересантно, и човек који је први превео и донео Шекспира у Србију. Гробницу му је радио бечки, дворски архитекта Едвард Хаузер, што није случајно – прича Виолета. Поред гроб Катарине Константиновић (1848-1910). Прелепе, а несрећне. Несуђена кнегиња и блиска му рођака била је с кнезом Михаилом кад је убијен, а потом је удадоше за доста старијег Миливоја Блазнавца.

– Кад оста удовица уда се за Војислава Богићевића, али касније заљуби у студента, друга свог сина. Одлази код њега у Поп Лукину, моли га да је узме за жену. Владан Ђордевић случај износи пред Скупштину, све правдају климаксом – прича Виолета.

Ту је и гробница Анастаса Јовановића (1817-1899), чувеног фотографа. Човека 100 одсто оданог кнезу Михаилу, који га је стално упозоравао да кнегиња Јулија пише љубавнику.

Велики Ђура Јакшић (1832-1878) бизарно је умро, а из гроба на Ташу пренет је 1907.

– Дан пред пренос Нушић је у Политици открио Ђурину тајну – да му је велика љубав била конобарица Мила, која је инспирисала чувену песму „Ана точи, Ана служи, а за Милом срце тужи“ и импресивну слику „Девојка у плавом“. Позвао је Милу од 74 године да дође на сахрану – прича Виолета.

Годину раније Жарко Илић у Застави открио је да узрок Јакшићеве смрти сеже од српско-турског рата, када је генерала Ранка Алимпића прозвао да се бојиштем шета ко да је у сватовима.

– Кад је Ђура видео Алимпића у кафани Париз, платио је једном сељаку да прође поред, удари волове и каже: „Мирно, мирно, ко Ранко Алимпић на Дрини“. То вече су га маскирани људи пребили у Скадарлији и више није устао из кревета – прича Виолета и наводи да му споменик касније диже Типографско друштво с исписаним Ђуриним стиховима „У свету, брале, нема љубави“.

Док прилазимо капели Радомира Путника (1847-1917) на великом раскршћу, тужна поворка некога испраћа на последњи починак и то баш уз звуке „Пукни, зоро“. „Засвираше трубе, заврши се бој… “ – одзвања мелодија. Велики војсковођа умре усред Великог рата 1917. у Ници, где је тражио лека. Ковчег је стајао у прозору тамошње цркве све до 1926.

– Капела је подигнута 1928, Коло српских сестара је поклонило сребрну палмину гранчицу, која је требало да се инкорпорира на њу, али је сахрањена с Путником – вели Виолета.

Још један великан лежи овде – војвода Живојин Мишић (1855-1921).

– Умро је хладног јануарског јутра, испратило га је пола Београда, за ковчегом је ишао и златни венац који је послала Француска. Споменик жалеће Србије подигнут је годину касније – женска фигура са спуштеном заставом и дигнутом палмином гранчицом, као симбол да је заршио земаљске битке и винуо се у вечност.

Умро је усред рата, а покој овде нашао после њега и чувени Кирјања – министар финансија Лазар Пачу (1855-1915).

– Кад је краљ Петар од Лазе тражио две плате унапред да доврши Опленац, одбио га је. А кад је стигао рачун за руже засађене на Опленцу, рекао је: „Ако хоће да му мирише, нек сам плати“. Једино је Мишић имао храбрости да од њега тражи дуплирање војног буџета за куповину два милиона опанака – прича Виолета.

Међу великанима је и велика Милунка Савић (1888-1973). О хероини Србија све зна. Скромна умре и скромно би сахрањена, да би јој се држава Србија одужила тек 2013. Алејом великана. Али, Србија готово да не зна за Антонију Јаворник, алијас Наталија Бјелајац (1893-1974), жену која је из трећег пута успела да побегне из Словеније и придружила се ујаку Мартину у 11. пешадијском пуку „Карађорђе“ у Првом балканском рату, где би болничарка.

– Изјавила је: „Нису ме потресали дуги маршеви, ни рањеници, ни погинули, али ме је потресло када је српска војска дошла на Косово. Када су пали и почели да љубе земљу“ – прича Виолета.

Од Другог балканског рата Антонија је већ војник. Ватрено крштење јој је на коти 505 на Дренику, када заробљава бугарску батерију. На Церу јој гине Мартин, она на Кајмакчалану заробљава 30 Бугара, добија силна одликовања:

– Понудили су јој земљу, није прихватила јер јој је то било као трампа – фртаљ крви за комад земље. Живела је сиромашно у Малом Мокром Лугу, комшије су је звале Нана. Име Наталија Бјелајац узела је да би заштитила породицу у Словенији.

Слична је судбина и Софије Јовановић Крсмановић (1895-1979), коју су војници прозвали Софроније.

– Отац јој је био познати месар, који је стално говорио да нема сина да освети Косово. Отишла је у рат и рекла: „Нећу да будем болничарка, већ војник. Ако иједног момента посустанем или се окренем, слободно ме убијте“. Имала је 12 рана и 13 ордена, разнето јој је и стопало. После рата је сво ордење ставила у марамицу, обукла хаљину, обула женске ципеле и више никад није причала о томе – вели Виолета и наводи да је све ово зборила Софијина унука, која је о баки и представу начинила.

Брука – Заборављени Мика Алас: Чувени математичар Михајло Петровић – Мика Алас (1868-1943), скромни геније који је обожавао пецање, а девет пута се давио, доспео је заробљеништва у Другом светском рату. Ђорђе Карађорђевић га, преко своје тетке, италијанске краљице Јелене, спасава, али Мика умире 1943. у Београду. Нико званично није обележио 50. годишњицу његове смрти.

 

Ни мртав није имао мира – Син опљачкао Пашићеву гробницу: Под Аркадама, у Алеји великана почива и Никола Пашић (1845-1926). Чувени Баја није могао на миру ни под земљом и то захваљујући сину му Радомиру Раду, који му с гроба украде бисту не би ли је продао.

– Управо зато стављена је забрана за сахрану у очев гроб и Раде почива у парцели четири – каже Виолета док нам показује обичну гробницу с именима многобројних Пашића.

Миленко Веснић – Политичар и кицош: Из Санџака и потпуног сиромаштва, преко Београда где се најпре школовао и носио дрва да би плаћао собичак, Миленко Веснић (1863-1921) досегао је до франуске аристократије, у коју уводи и краља Пета, и оженио сее милионерком Бланш Улман. Помагао је Србији где год је могао, био је и министар и председник Владе, али народ га није волео јер је носио модена одела и монокле, пушио хавану и возио се кочијама.

Није дочекао крематоријум – Човек с два гроба: Лекар Војислав Кујунџић цео живот се борио да се подигне крематоријум, а иако је кремација одобрена још 1928, није га дочекао. Овај чудни споменик подигао је мајци, али је под њим је и сам сахрањен 1946. Кад су изграђене прве целине за кремацију 1965, Кујунџићеви посмртни остаци пренети су у почасни розаријум број 1.

Јован Цвијић – Скромна камена коцка за великана: Камена коцка и силне перунике које све покривају је гроб Јована Цвијића (1865-1927). Скроман, као и он сам. Министарство просвете подиже споменик 1928. од домаћег камена, а САНУ је одбила 70-их година прошлог века да уместо ове коцке буде велика биста јер то не би био Јован Цвијић.

Драга Љочић Милошевић – Борба за женска права: Пажњу привлачи и рељеф на споменику Драге Љочић Милошевић (1855-1926), прве жене лекара у нас, једне од првих која је задржала своје презиме и оснивачице Материнског удружења 1904. У мушкој Србији једва је дошла до признања свог знања, стеченог у Цириху. Краљица Наталија је морала да интервенише да би јој дали да положи државни испит, а 1882. почиње да ради за државну институцију, али као секундант. Кад се жалила министру Милутину Гарашанину да је изједначи с мушким колегама, добила је отказ 1889.

Знаменити Србин пренет с Таша – Коларчеве кости са ширитом и брковима: Кости Илије Милосављевића Коларца (1800-1878) пренете су са Таша, где је и сам пренео из Пеште кости супруге Синђелије.

– Једна од анегдота је да је из Београда прешао у Панчево јер је кнез Милош забранио ношење ширита (оно што виси с феса). Када су ископавали његове посмртне остатке с Ташмајдана, једино што су нашли је тај фес са златним ширитом, али и бркове јер споро труле. Додуше, нашли су поред Синђелијиних и остатке још једне жене, па су по чаршији колале разне приче – говори Виолета.

Врхунска уметност – Богородица на гробу Сима Матавуља: Гробница писца Сима Матавуља (1852-1908) издваја се од осталих, а он је тестаментом тражио скромни гроб и сахрану без говора и попова.

– Сахрана је била све, само не оно што је пожелео. Испратило га је пола Београда, а кад су спуштали сандук, један из масе рече: „Много сам вас волео и поштовао. Ја сам последњи с ким сте разговарали. Желим вам миран починак. Арса Мишић, келнер из Гранд хотела“. И његова друга супруга схвати да такав човек не може у обичну хумку. Рељеф Вазнесење Богородице вероватно је инспирисан његовом приповетком Богородица тројеручица.

Коста Вујић – Каменорезац му скраћивао век: Интересантна је израда надгробног споменика чувеног професора Косте Вујића (1829-1909), који га подиже за живота, а тужио је каменоресца што је уклесао 18, мислећи да ће умрети у 19. веку. И стварно га с правом тужи, умре 1909.

Илија Гарашанин – Поштени политичар: Илија Гарашанин (1812-1874), творац Начертанија, председник Владе, министар полиције… и један од ретко поштених и некорумпираних политичара свога доба, вели Виолета: – Позајмио је неке паре од Мише Анастасијевића и када је осетио да му се ближи крај, рекао му је: „Дајем ти онолико колико имам, преписујем кућу, ако треба моја деца ће ти вратити остатак“. Капетан Миша се увредио: „Не помишљај на то“. Замислите, годинама је размишљао да врати те дугове, никада није посегнуо за државном касом. Сахрањен у Гроцкој, па пренет овде.

Јединствен градоначелник – Из свог џепа платио дугове Београда: Милош Савчић (1865-1941) био је пребогати инжењер, који је подигао и Дедиње и чија је била знана вила у Ужичкој, који је одбио да ради на чувеном торњу Гистава Ајфела да би се вратио у Србију, али и јединствен градоначелник. – Први је и једини градоначелник који је из свог џепа исплатио дугове, односно неповољне кредите Београда – вели Виолета.

Николај Хартвиг – Прва жртва Великог рата: Незванично прва жртва Првог светског рата је Николај Хартвиг (1857-1914), руски царски посланик на српском двору. Умро је пошто му је аустроугарски посланик барон Гизл саопштио да ће избити рат са Србијом. Било је то 18 дана пре почетка рата, а држава Србија му подиже споменик по пројекту архитекте Георгија Коваљевског с мотивима руске народне уметности, кубетима и кандилом у виду круне великог кнеза Владимира.

Јелена С. Спасић, Курир