НАЈПОЗНАТИЈИ СРПСКИ ИСТОРИЧАРИ ТВРДЕ Ево како би Срби данас живели да је кнез Лазар победио у Косовском боју!

У књизи Алтернативна историја Србије Предраг Ј. Марковић и Чедомир Антић покушали су да дочарају како би изгледала земља да су се неки од кључних догађаји одиграли другачије.

контрафактуална историја

Жанр “контрафактуалне” историје све је популарнији у свету, било у историографији или белетристици – од Нила Фергусона и Марка Алмонда, до Роберта Хериса и Филипа К. Дика – а ово је био први пут да два историчара, “у четири руке”, пишу историју која се могла догодити, а није.

Двојица српских историчара, др Чедомир Антић и др Предраг Марковић замишљају како би изгледали Србија, Балкан и Европа да су војске српских владара оствариле победе у биткама на Марици и на Косову.

– Велика српска победа коју би пратила и нека велика, можда невезана, катастрофа која би дугорочно онемогућила продор народа из Мале Азије у Европу, довела би свакако до стабилизације на Балкану и у српским земљама. Кнез Лазар би се вероватно временом устоличио за владара свих области које је држао цар Душан, са изузетком крајева у централној и јужној Грчкој који би били враћени Византијском царству – написао је доц. др Чедомир Антић.

Земље Мрњавчевића би временом вероватно биле подељене. У недостатку опасности од стране Бугарске и Византије, Лазаревићи који би се (пошто би остао жив млађи Лазарев син Вук) вероватно одржали током неколико генерација, постали би династија. У сукобима са Угарском и Босном та би се српска држава модернизовала или почела да опада и тако дочекала 19. век и самосталност или ступање у неку велику државу – Угарску или Русију.

– Српски народ остао би у границама српске државе, у Босни би српски етнички идентитет постепено постајао одвојен од онога у Србији. Лишена Косовског мита и завета, српска нација имала би другачију, мање драматичну, вероватно и мање трагичну, али свакако и мање узвишену историјску судбину – објашњава Антић како би текао један од четири сценарија српских победа у великим средњовековним биткама.

контрафактуална историја

Др Предраг Марковић пита се да ли би Вукашин и његов син покушали обнову велике балканске државе, као што је то смерао цар Душан? Онда би тек Марко Краљевић и у стварности могао да досегне величину коју има у песмама. Можда би постао нека мешавина цара Душана и Стефана Лазаревића.

– Турци су били у таквом налету да су се неколико пута опорављали и од оваквих пораза. Ипак, српска победа на Косову би изменила много тога. На пример, како би изгледала битка код Никопоља (1396), једна од последњих крсташких војни, у којој су Турци, уз подршку свог новог вазала, Стефана Лазаревића, до ногу потукли велику крсташку коалицију у којој су били Француска, Свето римско царство (Немачка), Угарска, Влашка, Пољска, малтешки витезови, Венеција, Ђенова, па чак и Шкоти и Швајцарци.

Енглези су одбили да помогну Французима, упркос текућем примирју у Стогодишњем рату. У овом сценарију, отац и син, Лазар и Стефан и сви они „оклопници без мане и страха“ који би у том случају преживели Косово, преломили би исход. Турска се не би учврстила на Балкану. Оно што је сигурно, свест би нам била другачија без спомињања Косовског боја, чак и оних измишљених догађаја, пре, после и за време те битке.

Тог сукоба који је као мало који у светској историји заслужио да постане епски догађај. Не можемо ни да замислимо српску културу и идентитет без Бановић Страхиње, Милоша Обилића, Косовке девојке, Мајке Југовића… Његошево стваралаштво и идеје би били веома различити без сећања на Косово.

– Нема епохе у модерној поезији, од Ракића до моје сестре Милене, у којој не одјекује, макар необично, Косовски бој. За разлику од осталог нашег контрафактуалног домишљања, које ‘може да бидне, а не мора да значи’, сасвим је извесно шта би било са српским идентитетом без Косовског боја и свих оних сложених трагова његових у колективном памћењу и свести. Без свега тога, ми бисмо били сасвим другачији народ. Није јасно какав – закључује Предраг Марковић за Недељник.

контрафактуална историја
Хитлер и Мусолини

Хитлер би прекршио договор од 25. марта

У књизи Алтернативна историја Србије Предраг Ј. Марковић и Чедомир Антић покушали су да дочарају како би изгледала земља да су се неки од кључних догађаји одиграли другачије.

Како би изгледала римокатоличка Србија без Светог Саве, ренесансна српска деспотовина дуговечног Стефана Лазаревића, шта би се десило без српских устанака, или да је поживео кнез Михаило, или да је Србија постала република 1903. или да није било Првог светског рата, да је Љотић владао уместо Тита, да смо победили НАТО, да је Зоран Ђинђић преживео 2003. годину…

На сва ова питања покушали су да одговоре историчари Предраг Ј. Марковић и Чедомир Антић у књизи Алтернативна историја Србије, сачињеној од поглавља у којима су из специфичног угла обрађени најважнији догађаји и личности из прошлости – од најгорих и најцрњих могућности, до оних најповољнијих по нашу земљу.

Дело које спада у жанр све популарније „контрафактуалне” историје обухвата читав миленијум – од Растка Немањића до Зорана Ђинђића, уз додатак једне целине која се бави потенцијалним сценаријом за нашу земљу у 2115. години. Уз питање: „А шта да се догодило другачије”, аутори су за неке од повесних прекретница понудили неколико могућих верзија, па тако постоје опције расплета догађаја у случају да је Александар Ранковић централизовао другу Југославију, али и да је Србија остала под либералима и после почетка седамдесетих година 20. века.

У Алтернативну историју, чији је издавач магазин Недељник, увршћено је и питање шта би се збило без преврата 27. марта 1941, чија се 75. годишњица управо навршава, са три потенцијална одговора Предрага Марковића. Под најповољнијим развојем он подразумева стање у којем би кнез Павле успео да умири Британце, незадовољне због Тројног пакта. Без обзира на трзавице, нарочито приликом слабљења Осовине 1944. земља би релативно успешно изашла из ратних година, уз очувано српско-хрватско јединство.

Најзад, 1981. Југославија би са Грчком била примљена у ЕУ, а почетком 2015. Хрвати и Словенци можда би мирно изашли из заједничке земље, изјашњавајући се о томе на референдуму.

По другом сценарију Хитлер би прекршио договор од 25. марта 1941, тражио пролаз немачких трупа кроз Југославију и да она шаље војску на Источни фронт. У земљи би био вођен и грађански рат англофилских четника и комуниста блиских СССР-у, који би победили и увели диктатуру као у Албанији. Држава би се распала 1990, са распадом источног блока, што не би протекло без сукоба, у којима би српски живаљ ван Србије био прогоњен. У Србији би власт преузели „фундаментални националисти”, које би подржао „део конзервативне америчке администрације”.

Трећи и најгори расплет 27. марта 1942. подразумевао би да Немци 1942. организују државни удар и на власт у земљи доведу коалицију Димитрија Љотића и Анте Павелића. Побуне би повели комунисти и краљевски официри с Дражом Михаиловићем на челу, али би се побуњеници сукобљавали међу собом и сарађивали са усташама и љотићевцима. Настало би расуло, а Западна Србија и Црна Гора биле би нека врста слободне територије. У лето 1944. Црвена армија би збрисала Павелића и Љотића, а на власт би дошли македонски и албански комунисти на челу са Лазаром Колишевским и Едвардом Кардељем. Покољи Срба и Хрвата десили би се у Босни због муслиманског „реванша” за претходни терор, а страдали би и Срби на Косову.

Репресалије би подржала и помогла и Црвена армија. Терор би са мањим или већим интензитетом потрајао до распада 1989, а у Србији би потом настао грађански рат попут оних у Африци, где би се борили сви против свих, укључујући и „комунистичку Народноослободилачку армију” која би контролисала Ниш и „неољотићевску Легију Светог Николаја”, махом у Западној Србији.

– Београд је под контролом међународних мировних снага, центар шпијунаже и трговине дрогом и белим робљем, нешто попут Приштине у нашој стварности, уз шарм Сајгона шездесетих – заокружује ово поглавље Предраг Марковић.

контрафактуална историја

 

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.