Креатори политике унутар НАТО пакта, његових савезника и сателита знају да против Русије тешко могу добити рат.
Свесни су чињенице да ће, по природи ствари, чак и битка „до последњег Украјинца“ бити завршена много пре него што се број војника под врховном командом Володимира Зеленског сведе и на четири цифре, јер ће отпор наставку унапред изгубљеног сукоба у самој Украјини временом постајати све жешћи, па, остајући без ефикасних механизама којим би ситуацију преокренули у своју корист, трљају руке гледајући како се поједини руски савезници колебљиво односе према највећој светској држави.
Рачуница планера из Северноатланске алијансе је проста: државе блиске званичној Москви привући на своју страну, Владимира Путина и народ који предводи прогласити противницима свеколиког човечанства, Русију представити као државу парију, чији би слом, тобоже, значио слободу за цео слободоумни свет.
Осим Белорусије која је, не рачунајући повремене, краткотрајне периоде хладнијих односа са братском државом, верна због вишеслојне блискости с Русијом, иначе стратешки веома битна кад је реч о догађајима у Украјини, још две бивше совјетске федералне јединице су посебно „на радару“ – Таџикистан и Узбекистан.
Величине једне и по Србије, са око девет милиона људи, успут међу најсиромашнијим државама на планети (БДП по глави становника мањи од 4.000 америчка долара), Таџикистан је чврст руски савезник не само због веза насталих током седам деценија битисања у заједничкој држави (Совјетском Савезу), но и због сарадње током крвавог грађанског рата вођеног у тој земљи од 1992. до 1997, у ком су снаге којима је припадао и актуелни председник Емомали Рахмон (тада Рахмонов), у савезништву с Јељциновом Русијом и другима, уз многобројне жртве, неутралисале опозиционе оружане формације, утемељене на исламском тероризму и антирусизму.
Иако се не граничи с највећом светском државом, но са најмногољуднијом, Кином, Таџикистан је Русији од посебног значаја због прилично дуге границе са Авганистаном, играјући двоструку улогу – на једном тасу као брана потенцијалним антируским акцијама исламских фундаменталиста из доскорашње америчке окупационе зоне, док на другом стоји као фактор онемогућавања стварања својеврсног „турског света“, у преводу султаната, у централној Азији, пошто је земља Таџика, како у преводу гласи назив државе, једина нетуркофона од свих муслиманских држава у свом окружењу, а зна се колике су амбиције Ердоганове Турске да исламске земље стави под јединствени „турбан“.
Несумњиво забринут због немогућности руских снага да Украјину сломи „блицкригом“, плашећи се да ће земља, у чијој фотељи намењеној шефу државе седи већ 28 година, сносити последице у случају неуспеха специјалне војне операције означене словом ’’Z’’ (што се неће десити), Рахмон је демонстрирао незадовољство третманом Таџикистана међу савезницима, сматрајући да је однос према његовој дипломатији потцењивачки.
Фрустрацију официјелног Душанбеа појачава и одсуство подршке Русије његовим споровима, повремено прожетим и пушкарањем, са суседним Киргистаном, мада би Рахмонова власт требало да има на уму да је и њен непријатељ такође члан Организације договора о колективној безбедности (ОДКБ), па Путин и његова администрација не желе да буду ни чекић ни наковањ у спору донекле братских република.
Истина је да су таџикистански представници у Генералној скупштини Уједињених нација одбили да подрже резолуције предложене од стране Запада о осуди Руске Федерације због интервенције у Украјини и непризнавању референдума о прикључењу Руској Федерацији године четири административне целине, међутим, остајући уздржани нису показали ни директну подршку политици Кремља, што несумњиво намеће питање како би се ова средњеазијска земља поставила у случају слома Русије.
Фиктивна неутралност гасом богатог Узбекистана, члана породице земаља окупљених у Шангаjској организацији за сарадњу (ШОС) почела је да цури сазнањем о испоруци зимске одеће украјинским јединицама, с посебно издвојеним податком о величини гардеробе по класификацији НАТО-а, што би односе Русије и земље од 447.000 квадратних километара, преко 30 милиона становника и националним дохотком од 7.000 долара per capita, иначе великог произвођача памука, могло изгрицкати попут мољца.
Балансирање између Истока и Запада, започето у време режима Аскара Акајева, првог председника независне узбечке републике по растакању совјетске државе, уздржаним ставом по питању горепоменутих антируских резолуција у Уједињеним нацијама, овим чином добија нову димензију. С обзиром да је Руска Федерација велики инвеститор у енергетски сектор Узбекистана, поверилац који је званичном Ташкенту отписао дуг у вредности од 800.000.000 америчких долара, велико је питање каква је перспектива њихових односа, чему посебан терет представља тромилионски број Узбекистанаца с радном дозволом у Русији.
Кад се свему наведеном додају непријатељски ставови Румунији одане Молдавије на челу с председницом Мајом Санду, (догађајима из ближе прошлости) оптерећене релације са Грузијом (Олимпијски рат 2008), недефинисани, бар не до краја, односи са Азербејџаном, који игра улогу таласа подигнутог захваљујући олуји са Босфора (Турској), непоузданост слабашног и западу наклоњенијег Пашињановог режима у Јерменији, не рачунајући остале, доводе Русију у позицију оног чију би траву сви да косе сматрајући је зеленијом од своје, не схватајући да ће после тога на истом месту уместо траве успети да никну божури.
Као на пољу Косову.
