Митрополит Лењинградски и Новгородски Никодим био је током шездесетих и седамдесетих година један од најистакнутијих руских прелата, и један од предводника светског екуменског покрета. Мишљења о њему и данас су подељена
Митрополит Никодим се родио 15. октобра 1929. године у Фролову, у Рјазањској области. Његово световно име било је Борис Георгијевич Ротов. На место епископа Подољског при Московској епархији постављен је 1960. године, чиме је постао најмлађи епископ у читавом хришћанском свету.
Убрзо после тога постао је митрополит Јарославски и Ростовски, па митрополит Мински и Белоруски, и коначно од 1963. митрополит Лењинградски и Новгородски. Паралелно са том последњом функцијом вршио је и неке друге, од којих треба поменути да је био патријаршијски егзарх Западне Европе.
Због таквог превременог и метеорског успона, сумња је свакако постојала још док је био жив, али се тек после распада Совјетског Савеза појавила отворена прича да је Никодим био агент КГБ, кодног имена „Свјатослав“. По тој верзији догађаја, он је комунистичком режиму служио пре свега тако што је водио дијалог са Римокатоличком црквом, али и кроз друге своје екуменске активности (екуменизам води ка равноправном дијалогу и коначно помирењу те лажном „јединству цркава“, пре свега Православне цркве са разним хришћанским деноминацијама и јересима на Западу).
Кремљ је преко њега, наводно, успевао да постигне неке своје циљеве. Рецимо, каже се да је дао кључни допринос постизању некаквог тајног договора између Кремља и Ватикана, којим је Руска црква приморана да учествује на Другом ватиканском сабору почетком шездесетих, у замену за изостанак осуде атеистичког комунизма у званичним саборским саопштењима, што је врло танка теорија завере која нема много смисла; за почетак, зашто би СССР била уопште важна осуда њихове идеологије од стране неке верске организације?
Околност Никодимове смрти је невероватна: преминуо је 5. септембра 1978. године током аудијенције код папе Јована Павла I, који је изабран десетак дана раније, 26. августа, и који ће и сам изненада преминути 28. септембра исте године, дакле, двадесетак дана после Никодима.
Ево како је амерички дневник Питсбург пост-газет дана 6. септембра 1978. године пренео вест о смрти руског митрополита:
„Руски православни архиепископ Никодим, заговорник хришћанског јединства и један од шест председника Светског савета цркава, умро је јуче од срчаног удара током аудијенције код папе Јована Павла I. Нови понтиф му је дао опрост грехова и последњи благослов.
Никодим, брадати 49-годишњи митрополит Лењинграда и Новгорода, боловао је од срца од 1971. Само што је честитао папи, срушио се у његову столицу у понтифовој приватној библиотеци. Помоћник је пожурио да донесе пилуле из торбе аташеа руског црквењака и позван је доктор. Али Никодим, који је преживео пет срчаних удара, подлегао је. Папа му је очитао последњи обред, рекли су званичници.
Тело је склоњено у малу оближњу цркву Свете Ане. Положено је на катафалк у главном броду, обучено у грациозну црну хаљину источног православља и са округлом сребрном капом која симболише његову архиепископску службу. Папа Јован Павле рекао је да је ’дубоко ганут’ Никодимовом смрћу и назвао је Никодима ’посвећеним слугом своје цркве’.
Совјетска новинска агенција Тасс пренела је саопштење о архиепископовој смрти и назвала га ’активним учесником’ у међународном мировном покрету. Депеша из Москве каже да ће бити сахрањен у Лењинграду. Никодим је у прошлости говорио да није комуниста, али се упорно уздржавао од било какве критике совјетског режима, који регулише и ограничава верску активност.
Други православни прелати и холандски кардинал Јоханес Вилебрандс били су присутни током аудијенције, док је група од 20 екуменских представника чекала да види папу у суседној соби. Никодимова смрт „бацила је облак над цео догађај“, каже велечасни Карл Мау, генерални секретар Светске лутеранске федерације. Папа је накратко примио остале, али групно уместо посебно како је било планирано.
’Захваљујемо Богу за посвећену, неуморну и храбру службу нашег брата и за потпуну приврженост својој цркви у свом животу, свом сведочанству и екуменском покрету’, каже генерални секретар Светског савета др Филип Потер. Савет, са седиштем у Женеви, у Швајцарској, тело је састављено од 288 англиканских, протестантских и православних цркава из 91 земље.
Никодим је био кључан за увођење руског православља у Светски савет цркава 1961. Пошто је 14 година био у извршном комитету Савета, изабран је за председника 1975. Никодим је представљао своју цркву током Другог ватиканског сабора и у теолошким разговорима између Рима и православља од 1967. У неколико наврата, Никодим је присуствовао екуменским састанцима у Сједињеним Државама.
’Био је велики и поштовани лидер међу црквама, и стари пријатељ’, рекао је велечасни Френк Нортам, представник Методистичког светског савета.“
Руска црква данас нема усаглашен став о Никодиму: једни га оспоравају, чак оптужују да је био скривени римокатолик или само превише одушевљен римокатолицизмом, док га други сматрају вештим заштитником Цркве који је водио битку против моћне атеистичке државе у којој је живео, и који је омогућио да се глас Руске православне цркве чује широм света, због чега совјетским властима више није било могуће да је тек тако ућуткавају и понижавају.
Патријарх Кирил је у Санкт-Петербургу 12. октобра 2009. године служио свечану литургију у част 80. годишњнице од рођења митрополита Никодима, али он остаје контроверзна фигура у историји Руске цркве двадесетог века.
