Реч бања коју у свом имену садржи велико насеље на ободу Београда – Вишњичка бања – дефинитивно указује на нешто другачије од данас прилично уредног склопа зграда и пратећих инфраструктурних објеката.
Развој овог насеља у социјалистичкој ери одвијан је у етапама, а пратила га је крајем 1982. велика политичка афера јер су станови били већи од оних који су били наручени за запослене и самим тим прескупи за предузећа која су ипак, због притиска из надлежних “органа”, морала да их купују.
Али, мало је данас познато да овај крај Београда има своју итекако занимљиву историју много пре ове афере која га је обележила у време социјализма.
Професор др Лаза Ненадић записао је још 1930. године следеће редове:
“Када се лађом путује за Панчево, ниже панчевачког моста који се сада гради а скоро испред села Вишњице, према доњем врху острва Хује, са лађе се може уочити на дунавској обали једно ново постројење. То је бања Вишњица. До ње се сада може доћи једним врло рђавим путем, који води поред фабрике штофа Владе Илића за Вишњицу и друга села.”
Ненадић у свом опису даје драгоцене податке, па чак и без фотографија може да се замисли како је све тада изгледало.
“Бања Вишњица је преко ноћи као из земље изникла. Вековима је на том земљишту на обали Дунава или можда и у самом кориту реке набујала струја минералне воде, а има и више од пола века од како је прву анализу воде са тог извора извршио професор Сима Лозанић.“
Па ипак извор је остао неискоришћен. Сељаци су више знали за “водицу“, извор испод колског пута, који привлачи многе болеснике да на тој “водици” враџбином траже лека“.
Поменути Сима Лозанић био је хемичар, универзитетски професор, политичар, председник Српске краљевске академије, први ректор Београдског универзитета, министар иностраних дела, министар привреде и српски краљевски посланик у Лондону.
Ненадић пише да се у бањи види глогов грм изнад водице сав искићен белим тракама, које болесници везују по гранама. Народ је, дакле, од давнина веровао да је то место чаробно лековито.
“Тек у новије доба сељаци су обратили пажњу на овај извор минералне воде, а још више на блато које се створило у локви око извора и остали су да се лече на тај начин што су у тај муљ легали или се мазали блатом и пекли на сунцу, а затим прали на Дунаву“.
Колико год да је такво лечење било примитивно много је допринело да се пронесе глас о лековитости блата и сваког лета долазило је све више људи, не само из околних села него и из Београда, да себи ту потражи лек.
Тадашње анализе воде са сва три извора утврдиле су као и раније да је то хладна сумпоровита вода која поред тога садржи и алкалне и земљоалкалне соли. Анализу је извршио професор др. Марко Леко хемичар, ректор Велике школе, академик, председник Црвеног крста.
Главни санитетски савет је дао мишљење да је вода са извора минерална и лековита. После тога почело је и “нарађавање купатила“.
Вода је била хладна, имала мало земљан укус, није била бљутава и мирисала је на сумпорводоник.
Између извора и пута изграђен је велики простор, раздељен на одељења за мушке и женске. У средини се налазио велики базен за купање у минералној води, спроведеној из резервоара на брегу.
Лечење је предвиђено да буде онако како су до тада сељани радили, а на начин који се примењивао и у Шведској и на југу Русије у добро уређеним заводима – човек ће добити ведро блата и њим ће намазати или цело тело или само болестан део тела и тако намазано тело изложити дејству сунчаних зрака.
Долазак у прву београдску бању био је предвиђен “лађом од Савског пристаништа“.
Тако су изгледали почеци великог подухвата да заживи бања која је имала три лековита својства – минералну сумпоровиту воду за пиће и купање, минерално блато за купање и сунчање.
Др Ненадић је нагласио да се тамо са успехом могу лечити одсуство апетита, проблеми са желуцем, цревима, затвором и шуљевима, болести бубрега, бубрежног левка и мокраћне бешике, потом фосфатурија, гихт и реуматизам, па последице тровања оловом и живом, скрофулоза, ексудата у плућној марамици, зглобу, трбушној дупљи, нарочито код ексудата у женским полним органима (после запаљења).
Такође, тврдио је да је Вишњичка бања учинковита и код лечења ишијаса, парализе, кожних болести од акни и псоријазе до херпеса, хроничног запаљења простате, туберкулозе костију, анемије, нервозе, артритиса.
А када се прочита у којим све здравственим проблемима би вода и блато из бање Вишњица били од помоћи онда не чуди оно што је забележено у новинама 1938. године под насловом „Како се многи болесници одужују Вишњичкој бањи“.
„Крај самог Београда, два и по километра од последње трамвајске станице Кнежев споменик – Насеље Кнеза Павла, налази се веома лековита Вишњичка бања. Ова бања постојала је још за време Римљана када се после излечења, у знак захвалности бацао новац. Тако, приликом вршења разних ископавања тај новац је нађен и служи у музејима као лепа антика“.
Новине наводе да је бања радиоактивна (!), да се у њој могу лечити сви друштевни слојеви па и они најсиромашнији, а сазнајемо да у то време пут више није био рђав него „да је пут од штофаре Владе Илића врло добар и саобраћајан“.
Из репортажа објављиваних три године пре Другог светског рата сазнајемо и да се код
бање налазило неколико сеоских кућа „које су иначе врло чисте и уређене“ и да
су болесници могли да изнајме собу за 10 динара по особи.
Нажалост, лековити извори су данас запуштени. Ипак има ентузијаста који покушавају да бањски простор уреде, а и оних који лети долазе и сами себи преписујући терапију користе лековита својства воде и блата у садејству са сунчаним зрацима.
Можда једног дана постане оно чему су се некада многи надали.
