Од домаћице до краљице, свака од њих је уградила део своје душе, део своје љубави у суморне и често ледене београдске улице. Њиховом руком одгајане су генерације клинаца и клинцеза, неговане ране рањеника, грађене најлепше београдске зграде, писане најлепше песме, школоване генерације, стваран наш град у свој својој величини…
Једна од њих била је и Мирка Грујић, дугогодишња председница Кола српских сестара, наследница једне од најугледнијих београдских породица, полиглота, добровољац у Првом светском рату и душа која је све душе спајала у једну.
Трагедија која је изродила доброчинство
Породица Јеврема Грујића и његове супруге Јелене важила је у старом Београду за једну од најпознатијих кућа и место састанка домаће и светске интелектуалне и друштвене елите. У таквом окружењу рођено је десеторо деце, од којих је само троје дочекало позне године. Поред сина Славка, угледног српског дипломате и ћерке Стане, која је била једна од учесница у борбама за ослобођење Србије 1878. године, трећи изданак била је Мирослава Мирка.
Рођена је 1869. године у породичном дому, имала је све услове за лагодан и размажен живот. Њјени родитељи су, пак, уместо таштини предност давали образовању и друштвеном ангажовању своје деце, те је тако Мирка од детињства добијала врхунско образовање. У наредним деценијама употпуњено школовањем у европским колеџима за даме где учи пет страних језика, сликање и свирање чембала.
Префињених манира, оштрог ума, срчана а поштена, одмерена али одлучна, само су неки од епитета који су јој приписивани још у тим младим годинама. Тек стасала девојка била је виђена за место једне од водећих дама београдске друштвене сцене. Али како живот често не зависи само од наших одлука, жеља и надања, тако је и Миркин живот пресечен једним трагичним догађајем. Због грешке лекара умире њена млађа сестра Милица, што читаву породицу завија у црно. Губитак сестре посебно погађа Мирку која се потпуно повлачи у себе и зариче да никада више неће видети светло дана. Раскида и веридбу готово пред венчање. Причало се да је тих година излазила повремено ноћу и да је попут сенке лепршала пустим београдским улицама.
Бол за сестром биће прекинут тек наиласком још веће трагедије, шест ратних година у којима је Србија изгубила готово трећину свог становништва и замало трајно избрисана са карте света.
Анђео милосрђа у земљи патње
Када је 1912. године објављен рат Балканског савеза против Турске, у редовима се нашла и ова угледна београдска дама. Тешку црнину коју је носила за сестром заменила је болничком униформом. Негује рањене и пружа утеху невољницима у болници Кола српских сестара, која је у то време проглашена за четврту резервну ратну болницу. Убрзо постаје једна од чланица управног одбора Кола, те у сам осврт новог рата, 1914. године одлази у ослобођену Јужну Србију. Предано радећи са гђом Мицом Васић, обилази Скопље, Куманово, Штип, Велес, мала и велика места данашње Македоније оснива подружнице Кола и свесрдно помаже свима онима којима су рат, беда и вековно ропство готово утихнули сву животну срећу.
Времена за предах није било. У Нишу дочекује почетак Великог рата, где ради у градској болници. После изненадне смрти председнице Кола Љубице Луковић, постаје рука која ће друштво водити кроз наредне четири претешке године. Не бежећи од позива који јој је упутила родна груда, пешке са војском прелази Албанију од Призрена преко Пишкопеје, Корче до Солуна и Атине. Ни ту не стаје, но и у избеглиштву организује помоћ српским избеглицама и војницима. Велику помоћ јој пружа и снаха Мејбел Грујић, која је инспирисана Миркиним несебичним радом и сама почела да скупља помоћ и лобира у америчкој јавности за српске интересе.
Опоравивши се од мучне Албанске голготе, већ 1916. године Мирка стиже у Швајцарску, одакле организује дистрибуцију помоћи српским заробљеницима у Немачкој и Аустрији и избеглицама у Бугарској.
И кредит за изградњу дома Кола
После ослобођења 1918. године, ова хумана жена враћа се у Београд, разрушени град утихле душе. Поред оних највећих рана, порушених домова и улица, ваљало је лечити и оне мале, готово невидљиве. Свесрдно помаже сиромашнима, пре свега деци, као и инвалидима. На њену иницијативу 1920. године оформљен је и Инвалидски дом, једина институција која ће наредне три године водити бригу о ратницима који су на бојишту изгубили здравље и понекад и разум.
Иде и корак даље, како би Колу напокон обезбедила кров на главом, заложила је свој дом како би се испословао кредит за изградњу три зграде у Ресавској улици. Ова институција биће у наредним деценијама позната као “Мали универзитет”, место на којима су многе девојке са села и обода града стицале потребна знања и занате који су им омогућавали да саме зарађују своју кору хлеба. Била је и један од покровитеља Друштва слепих девојака, помагала је изградњу Дома и станова за сиротињу, и без позива несебично помагала свима којима је помоћ била поотребна.
Посебна част указана јој је после венчања краља Александра румунском принцезом Маријом. Постаје прва почасна дворска дама краљице и једна од њених најближих пријатељица, која је са Мирком делила жељу да кроз хуманитарни рад помогне обнову своје нове домовине. Делиле су не само срећу, но и тугу. Када је 1934. године у Марсељу убиљен краљ Александар, Мирка Грујић била је у пратњи краљице која је отпутовала у Француску по тело свог супруга.
Душа која је спајала све снаге у једну
Као дугогодишња председница Кола српских сестара, остаће предана хуманитарном раду све до краја живота. Умрла је децембра 1940. године у Београду, а ова вест је дубоко потресла ондашњи Београд. На комеморацији која је том приликом одржана, Перса Продановић изговорила је речи које су можда и најбоље описале њену величину:
“Коло српских сестара изгубило је своју председницу. Изгубило је Мирку Грујић која је била не само председница него душа која је спајала у Колу све снаге у једну и изазивала неподељену љубав свих својих сарадница.”
Њеном испраћају у Саборној цркви присуствовао је читав Београд – од представника друштвене, политичке, културне елите, краљвског дома до обичних жена из народа које је њено залагање за боље услове рада и живот достојан живљена дотакло.
Њено доброчинство није се ту завршило. Поред тога што је од месечне ренте за своју кућу део средстава за живота издвајала за финансирање Кола, тестаментом је друштву оставила 500.000 динара за оснивање “Фонда Милице и Мирке Грујић”.
Сахрањена је поред родитеља у породичној гробници на Новом гробљу.
Николина Радовановић, Стил Курир
