На само 162 км од Београда, између Велике Мораве на истоку и Левча на западу, Темнића на југу и Белице на северу, а с погледом који пуца на цело Поморавље – налази се Јухор, мистериозна планина на коју је добар део Србије заборавио, а чак и људи из краја ретко се упућују ка врху, због легенде која и даље живи.
Јухор се простире се на територијама неколико општина – Параћин, Варварин, Рековац, Ћуприја и Јагодина, а висок је само 776 м. Спада у родопске планине. Врх Јухора зове се Велики Ветрен, а у његовом подножју налази се село Избеница.
Иако се до врха релативно лако долази, ту, осим ловаца и трагача за благом, ретко ко залази, јер је овај део међу локалним живљем од давнина на лошем гласу, пише Опанак. Тако се по подјухорским селима вековима преноси легенда о 14 пустахија који се са маглом спуштају на коњима из свог пребивалишта на врху планине, да краду тек стасале девојке.
О Девојачкој стени, која се налази изнад Избенице, приповеда се од давнина. Турци су, прича се, дотле дотерали неку српску девојку гонећи је чак од Сталаћа – она је препливала Мораву и стигла довде али, дошавши на руб, немајући куд и не желећи да се преда, скочи у бездан… На камену нешто вишем од 20м длетом урезан је натпис: „Поштеној и јуначкој српској девојци овај спомен подиже – Бог„.
Ипак, можда најзанимљивија прича која се везује за Јухор новијег је датума, али с коренима у још даљој прошлости.
Наиме, једног новембарског дана 1997, на Великом Ветрену, ловци су јурили једну лисицу. Бежећи пред ловачким псима, та лисица се завукла у своју јазбину, па су ловци довели пса јамара да је истера. На крају, када су дошли до плена, установили су да је лисица страдала јер се уплела у некакву гвожђурију, а у чељустима су јој пронашли парче керамике. Проширили су јаму и извадили из ње неколико гвоздених предмета, међу којима су биле коњске жвале, копља и разни украсни предмети.
Испоставило се да ти предмети потичу из келтског утврђења из 1. века пре наше ере које се налазило управо на Јухору.
Опидуми су у 2. и 1. веку пре наше ере били најзначајнији тип келтског насеља, и нису били само војна утврђења, него и економска средишта. До тада, многи истакнути келтолози сматрали су да толико велика насеља не треба очекивати јужно од Саве и Дунава. Посебно је било занимљиво то што је у остави, међу неколико стотина разних предмета, пронађено тачно по 14 коњских жвала и копаља, колико је било и пустахија из легенде.
Живот на планини, према сазнањима археолога, бујао је још од осмог века пре наше ере. Многобројни остаци насеља на узвишењима поред реке припадали су Трибалима, једном од најмоћнијих народа на Балкану. Онда је уследио продор Келта са запада, па је после њиховог пораза у Грчкој велики број преживелих у повратку настанио ове просторе, пише страница Избеница.
Постоји и легенда о четири келтска коњаника који су ујахали у планину Јухор и никада нису изашли из ње. После једне хајке на лисице, преплашена животиња је из јазбине изнела у чељустима део узенгије једног од коњаника. Ипак, вероватно их је било много више, будући да је водећи светски келтолог, професор Вацлав Крута, означио Ветрен као једно од најзначајнијих европских налазишта.
Недуго после открића остатака келтског насеља, 1999. године, откривена је на Великом Ветрену и Друидска пећина – једина таква грађевина у југоисточној и највећем делу средње Европе.
Б92 / Опанак
